Srpsko kolo

Год.

СРПСКО КОЖ)

Стр. 3.

и што нису били никада сви заједно у једној држави, нити су једне цркве. Јер су Срби, као што знате, већином источне, а Хрвати су западне цркве. Некада су се људи због најмање разлике у исповедању хришћанске вере свађали и мрзили, те се отуда начинио овај раздор у нашем народу; али данас мисли сваки паметан човек, да није то вредно чинити, јер је и Христос увек проповедао мир и братство међу људима. Због те разлике у исповедању хришћанске вере начинила се разлика у писању, те се отуда Хрвати служе словима латинским, која су у црквеном језику латинском што се у њиховој цркви употребљава; а ми смо остали при овим словима која су спрам грчких слова нашим старима саставили ученици Ћирила и Методија, што су нас хришћанству научили и први нашим језиком писати почели. Срби и Хрвати имају на источној страни своје рођаке Бугаре, а на западној страни Словенце, који живе у Крањској, Корушкој, Штајер ској, Горици, Истри и граду Трсту, а који се као и Бугари врло мало разликују од нас језиком својим. Али осим Срба и Хрвата Словенаца и Бугара имамо ми још народа који су нам у сродству. На северу од нас. живе Чеси, Пољаци и Руси, а у покрајини Лужици у Немачкој живе Лужички Срби, али су језиком још даље. Њихов језик још је даље од нашега. него што је језик Словенаца и Бугара. Али се сродност веома јако види. Па после, кад су више народа овако у сродству по језику и обичајама, као што су за нас Бугари, Словаци, Чеси, Пољаци и Руси и Лужички Срби, онда се они сматрају као једно велико племе. И ово племе, у коме смо и ми дакле поред оних осталих, зове се племе словенско. А од тог великог племена словенског, ми Срби и Хрвати, Словенци и Бугари зовемо се јужним Словенима или Југословенима, зато што ми живимо на југу, а остали су Словени на северу од нас. Сви су Словени, од кад се памти, живели некада скупа на грдноме простору, који се протезао тамо преко Маџарске, преко велике горе Карпата, у Русији, Пољској и Чешкој, и заузимали су још пола данашње немачке царевине. Ови су у Немачкој понемчени и остали су само Лужички Срби, којих има данас само око двеста хиљада душа. Пре тринаест стотина година било је већ овде на Југу тих Словена, који су се одозго са севера кретали на Југ и насељавали су ове крајеве где се и данас налазе Јужни Словени. И касније је било таких сеоба, па су се тако доселили амо и Срби и Хрвати. Али она веза и сродство са Словенима, који су остали у својој старој постојбини, остало је све до данас, а треба и одсад да се и надаље подржава и негује.

Призренска Бистрица. Ко од вас није чуо ону лепу песму кнеза црногорског Николе I. „Онамо, 'намо" ; ко не зна за оно место у тој песми : „Онамо, 'намо да виђу Призрен, „Та то је моје, дома ћу доћ'. „Старина мила тамо ме зове, „Ту морам једном оружан поћ'". Послије Солуна у Маћедонији долази Призрен у Старој Србији као највећи град. Лежи на подножју Шар планине. на обема обалама Бистрице, притоке Дринске. Призрен је био, док су Срби царовали, престоница велике Душанове Србије, најљепша и највећа српска варош. Али од сјајних дворова Душанових данас се казују само развалине ; вепике и дивне црквс претворене су у џамије а осталоме из тога времена нема ни трага. На место Душанова Призрена, данас

( кз Е сз 3 сз о. 03 сз чО о

РЗ о. * ев ЕЈ 5 О. н о 5 са * о X о о. 05 5 О. С

стоји истина и оиет велики, али прљави и мрачни Призрен, у коме Турци господаре. У Призрену седи данас један православни и један католички митрополит; у њему има прилично основних школа за децу свију вера и једна богословија, коју је православним Србима подигао родољуб Сима Игуманов. На гласу су призренски златари (кујунџије), кожари и пушкари. Кроз варош тече речица Призренска Бистрица. Југоисточно од Бистрице дижу се остатци двора, који се зове Душанов град, за који кажу да га је градио цар Душан. Народ верује, да је тамо сахрањен цар Душан, али предање каже, да је он сахрањен у цркви св. Михаила. Доносимо ову слику уз опис града Призрена, да се на данашњи велики празник сетимо своје браће, која у ропству чаме, а које уништава ханџар и пушка