Srpsko kolo

Год. II.

СРПСКО коло

Стр. 5.

смијех да се ори касарпа. А ја — чини ми се у земљу пропадам. Кад сам био у тој несретној Америди и тако. Писао бих жени, дјеци штогод важно, што не мора сваки знати, а не знам писати. Моли другог, а он тражи пдаћу. Ја пдатим, а он напише унутра свашта, што јесам и нијесам казао да пише, па брука. Гријешан сам у Бога, замијерам вавијек покојници, кад се шкоде сјетим. А знадеш ди штогод од модитава, припитаћу га ја Ех брате, накашља се Петар. Од како ми мој Миле у школу пође наутахија „Оченаш", а дотле баш као нијема ствар. Иосиј жито, а Вог да дијепе кишице, па ниче красота. Ја у прољеће ори, а сунце сија, па човјеку мидо, мидо у грудима, — та бдагодарио би Иогу из свег гласа, а не знам молитава, па шапћем само : хввла, хвада ти Боже! Стигосмо на раскршће, Петар искочи из кола. Збогом Петре, збогом господине и хвала. Потјерам коње, ал' чујем за собом : господине! Зауставих. Петар се нримаче колима, па ће ми озбиљно : Наша народна господа у Загребу пишу наше сељачке новине, и ја их плаћам па ми мој ђак Миле из њих чита, нигђе љепше поуке за човјека сељака, него што је у том нашем „Срнском Колу". Кумим вас господине живим Богом дајте им кажите нека пишу у листу нашим људима, да дјечицу своју не откидају од школе, да им дјеца код очију не остану слијепа овако као ја. па да их пошље не прокдињу. Вршљаница, 1904. год.

Народ грца у шу а посланици му се ругају. До сада тежак није зпао, шта раде у сабору посланици, које он изабере, да га бране и заступају. Нико му није о томе говорио, а новина тежачкијех није било, које би о том писаде. Сад хвада Богу имамо тежачке новине, у којима можемо писати о свему, што тежаку треба па и о том, како посданици у сабору заступају тежаке. Код другијех народа је обичај, да носланици долазе у котар, у ком су изабрани, па да полажу рачун народу, да. му кажу, о чем су говорили у сабору, шта су за народ радили. Али нашима се некако не да, није им чиста савјест. Али кад неће они, ми ћемо у новинама рећи, шта су неки посданици из владине странке (мађаронске) говорили у сабору загребачком овијех дана. Сви ви знате, да паш народ у Хрватској и Славонији сваке године све већма пропада и сиромаши. Па то зна и сваки господин, који је на седу неко вријеме живио. Колико тежака има у Горњој Крајини, који вола немају, па ни краве ниједне, ни једног свињчета не закољу; кодико их има, којима крава у кухињи лежи и да опростите, уз лонац иа огњишту балега и мокри; кодико их има који ни уља (зејтина) немају за што купити, да јело зачине, кад већ масти није, већ сухопарно јело једу. Па и у самом Сријнму почео је наш српски народ пропадати и сиромашити. Ади један посданик из вдадине странке, Александар Егерсцсрфер рекао је у сабору : „да наш народ не осиромашује", и да лажу они који веле, да он пропада. То је рекао и није поцрвенио. А знате ли, гдје је изабран тај посланик ? У сиромашној Лици, која од сиротиње очију не може да отвори. И право је Личанима, кад своје људе у сабор не бирају. Други посланик из владине странке. Душаи Сли1'епчевиИ, који је изабран у глинском котару, у Банији говорио је о том „како престојници слабо напредују, па им треба дати веЋе плаЋе". А како напредују те-

жаци у томе котару : у Хајтићу, Маји, Краснићу, Жировцу, Обљају, М. Градцу, Бачузи, Мајским Пољанама и другијем седима њега није брига, о томе он не говори, као да у читавом котару нема ниједног тежака, већ сами нрестојници. Онда, тај господин рекао је још нешто: „да се не може дати сваком тежаку право гласа, јер народ није још зрио за то". Дакле народ није доста зрио (паметан), па не би овако непаметан знао изабрати њега, паметњаковића за посланика. А гдје је то он покунио сву мудрост овога свијета, да му се народ чини тако луд? Да је то какав учењак, за чије име зна цијели свијет, ајде де, ади то ти је сасвим обичан човјек, који баш не зна много више од тежака. Што не дође у свој котар и не рекне на скупштини у очи народу, да није „зрио", а не у Загребу, одакде га сељак не чује? Л .ако је иза запећка грдити људе. Али и право је, кад га је народ изабрао. Трећи послапик: Стјемаи КовачевиИ рекаоје: „да је народ крив, што су рђави „чиновници". Овај је господин био велики жупан загребачке жупаније. Па кад се оно престојник Бадовииац картао у Загребу и гдје је год доспио, знао закартати хиљаде и ако се знало да он нема тодико свог иметка, па тако страћио на педесет хиљада државног новца, онда не би био крив он, већ народ, ми ? Зар није то ругање, што су ова тројица говорила? И још је њих доста говорило из владине странке и тако се говори у сабору ево в"ћ има преко 20 година, а тежаци и не знаду, шта они у Загребу раде, како они тежаке бране и говоре за њих. Али ево сад и тежаци могу то сазнати, па зато пазимо кога бирамо у сабор, јер ако не изаберемо праве народне људе, који ће водити бригу о потребама народним, опда нам у истину неће бити нико крив веп ми сами. Адам.

Да јој треба наше слоге, не би никад кише нашло. Причања Вука ДојчевиЋа. 1 Зећанима умро поп од старости, пак се окупила хинорија, да се договори кога "ће узети да јој попује. Неко би хтио попа домаћа, неко странца, неко удовца на сирочади, а неко дјака што још није летурђије пропојао ни. петрахиља вјешао; док у потоње један зловарни старац проговори: „Ми гинемо највише са суше: земље — мршаве, а воде љети ни да ручник

1 За Вука Дојчевића прича народ, да је дворио добар дио свога вијека Ивана Црно^евића, позната у народу под именом Иванбсга, господара Зете и Црне Горе, који је владао прије четир сто и тридесет година (1465—1490.). Вукје, прича даље народ, умро у дубокој староети у дворима сина и насљедника Иванбегова Ђурђа Црнојевића, који је владао до год. 1496. кад се с породицом преселио у Млетке. По причању народном Вук је умро на годину дана прије него је "Бурађ отишао из Зете. Уз дуге зимње вечери причао би Вук младом господару сину Иванбегову све што му се знаменитије десило за Иванбега, и та су се причања до данашњега дана очувала у народу. Другим ријечима то су народна причања, којих има више и које је прибиљежио српски књижевник покојни Стјепан Матров Љубиша. Једна је така приповијетка и ова, коју доносимо, а право је лијепа је па треба да је народ зна. Осим тога су растумачене и ријечи, које се не чују једнако по евима крајевима гдје Србин живи. Пишу нам понеки наши људи па траже да доносимо и лијепс народне приповијетке, јер то народ поред пјесама такође радо чита. Ми то знамо и вјерујемо, али нашем је листу задатак, да тумачи народу и друге ствари, које су му од пријеке потребе, а лист нијс толико велик, да у сваком броју може све обухватпти. Уредништво „Српског Кола".

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лмст.