Srpsko kolo

Год III.

СРПСКО К0Ј10

Стр. 3.

Српска повјест. 4. Краљ Стеван Првовјенчини. (Краљевао од 1196—1227 год.) Кад се Стеван Немања одрекао владе и закалуђерио се поставио је Србима за великог жупана свог сина Стевана. Млађем сину Вукану дао је један дио земље, да с њом управља, али да слуша старијег брата. Док је Немања био жив, браћа су се слагала. Али кад је Немања умро, побуни се Вукан против Стевана и позове у помоћ Мађаре. Стеван није могао одолити и Вукану и Мађарима, који су већи дио Србије попалили и најстрашније опустошили. Мађари поставе за великог жупана Вукана. Али кад Мађари одоше у Мађарску побуни се народ против мађарског пријатеља Вукана и пристане уз Стевана. Није српски народ ни онда мирисао Мађара, који су му огњиште растурили и кућу попалили. Тако Стеван надбије Вукана, а брат им св. Сава их помири. Донесе кости Стевана Немање из Свете Горе, те се браћа над костима очевим у манастиру Студеници закуну, да ће живсти у љубави. Послије тога отео је Стеван неке земље- од Бугара и од грчког царства. Године 1220. прогласи се Стеван за краља и окруни се лицем на Спасовдан. Он је први српски владар, који је крунисан, вјенчан са круном. Зато се и зове Првовјенчани краљ српски. Године 1227. одрекне се он владе, као и отац му, оде у своју дивну задужбину, манастир Жичу, закалуђери се и добије име Симеон. Мјесто себе посхави Србима за краља сина свог Радослава. Стеван је био човјек добар, јуначина, правичан, вјешт књизи и перу. Он је први Србин, који је писао учене књиге. Народ га је прозвао „свети краљ". Тијело му лежи сад у манастиру Студеници, у Србији. Народ га врло поштује. Ред је да проговоримо овом приликом о српском учитељу и просвјетитељу св. Сави, који је закрвљену браћу Стевана и Вукана помирио и Србе од великог зла спасао. Свети Сава. Стеван Немања имао је три сина: Стевана, Вукана и Растислава, најмлађег. Растислав је од малена још заволио књигу, а није марио за игру и весеље. Једног дана дођу у Немањин двор калуђери из Свете Горе и омиле јако Растиславу калуђерски- живот. Он се договори с њима, остави богаство и утекне с њима у Св. Гору. Дуго га је Немања узалуд тражио, док не чује, куда је отишао. Кад је један Немањин војвода стигао са војницима у Св. Гору, да води натраг

Растислава, он се брже у ноћи покалуђери и прими име Сава. Војвода однесе Немањи одијело Савино и пострижену косу и каже му, шта је било са Растиславом. Св. Сава је живио тешким ондашњим калуђерским животом. Постио је, бос ишао, радио све пољске и друге послове и учио. Кад се Немања одрекао владе, отиде и он Сави на Свету Гору и ту подигне прекрасни манастир Хилендар, како српски народ пјева: Б'јел Вилиндар на сред Горе Свете, Кра'сну славну себи задужбину. Послије неколико година постави грчки патријарх св. Саау за српског архиепископа (митрополита) и да му право да поставља српске владике (епископе). До тог доба биле су Србима владике све сами Грци. Тако св. Сава постави осам српских владика и пође по свом милом народу, да га учвршћује у вјери православној и да га учи сваком добру. Куд год је ишао дизао је цркве, манастире, школе, болнице. Постављао је свештенике и учитеље, који ће дјецу учити. Свуда иза њега остаја-ло је само добро и благослов. Двапут је у свом животу ишао у Јерусалим. Кад се враћао у Србију са другог пута сврати се у госте бугарском краљу, одслужи службу на Богојављење, и шест дана иза тога умре 1236. год. Синовац м_у, српски краљ Владислав, пренесе му тијело у Србију и сахрани га у својој задужбини, манастиру Милешеву, у садашњој Херцеговини. Народ српски врвио је на његов гроб 800 година, вјерујући, да тијело његово највеће болеснике исцјељује. Чак с^у и Турци долазили на његов гроб ради исцјељења. Потурици Синан-паши није било мило, што српски народ тако поппује св. Саву. Он је мислио, ако уништи тијело св. Саве, да ће Србин заборавити на сво.је име, род и вјеру. Стога он пренесе год. 1595 тијело св. Саве у у Биоград и ту га спали на великој ломачи. Али то не поможе. Срби почеше свога учитеља и просвјетитеља још више штовати и дај Боже, да га непрестанемо штовати никада.

Милош у Латинима. — Српс-ка народна пјесма. Боже мили, чуда великога! Када славни српски кнез Лазаре Посла зета Милош Обилића У Латине да купи хараче! Латини га дивно дочекаше, . 5 И господском части угостише, Па га воде пред бијелу цркву, Пред бијелу цркву Димитрију,