Srpsko kolo

Год III.

СРПСКО коло

Стр. 3.

Стеван 5 ла Д ислав » Послије Радослава постане краљ Владислав. Ни он није био добар владар. Великаши, племићи радили су за његове владе, што су хтјели. Србија ни за њега није напредовала. Послије њега дође на владу брат му, Стеван Урош, трећи син Стевана Првовјенчаног. Стеван ^рош. (Краљевао од год. 1243 — 1276.) Прво му је било, да је сабио рогове великашима, који су се превећ били осилили. Србија је за његове владе дошла до великог угледа и моћи. Он је отео неке земље од царства грчког, потукао је Бугаре, кад су били ударили на њега, освојио је земљу Хум, коју су Мађари још за Стевана Првовјенчаног отели од Срба. Био је човјек мудар и јунак. Бринуо се јако за своју државу, дао јој законе. Носио се просто, у кожуху је дочекивао посланике других царева и краљева. Штовао је народне обичаје. Зато га је народ и волио. Дизао је манастире, дијелио милостињу силну. Први је почео копати у Србији руду и ковати сребрни новац. До њега Срби нису имали свог сребрног новца. Кад је већ остарио, побуни се против њега син Драгутин, добије помоћ од свог таста, краља мађарског и потуче војску очеву на пољу Гацком, и себе закраљи. Отац оде у манастир Сопоћане, своју задужбину те се покалуђери. Тако је несретно свршио честити и ваљани српски краљ Стеван Урош Велики. Краљ Стеван Драг^тин. (Краљевао од 1276. до 1282. године). Драгутин се није дуго наужио силе и краљевања, коју је отео од свог оца Уроша. Гризло га је нешто увијек у души, што је дигао руку на рођеног оца, Уз то се зарати са Грцима, али је био слабе среће. Трудио се да буде добар народу, сам је ишао гледати, како народ живи, али му је било бадава. Нико му није опростити могао, што је оца отјерао са пријестола. Уз то једном падне с коња и сломи ногу. Мислио је да је то казна божја. То и народно незадовољство нагнаше га да се захвали на влади и преда је свом 3 брату, јуначком и мудром Милутину. Драгутин себи задржи Сријем, Мачву и један дио Босне. С тим је земљама управљао Драгутин до смрти своје, преко тридесет година. Пријестолни град му је био Дабрац на Сави. Звали су га „сријемски краљ".

КраљевиЋ Марко н троглав Арапин. Ко о чему, жедан о напојци Ко о чему, млађан о дјевојци, Руветлија о своме занату, Кавгаџија увјек о инату,

Баба Јбка о младоме петку, 5 Дервиш дека о ћабину светку, А ја, сл'јепац, шта ћу о чему ћу? Ја не могу о сунашцу јарку, Чујте опет о Краљевић' Марку! Отиште се у незнакуд Марко 10 На Шарину коњу разумноме, Тек да прође па да кући дође. Ако нађе шенлук и весеље, Добре брате и кићене свате, Да посједи, с њима пробесједи, 15 У пехаре да спушта динаре Златна кова, Божја благослова ; Ако нађе гладне и голотне, Да им пружа што је којем требе: Голом рува а гладноме крува; 20 Ако нађе порушене цркве, Да истресе из егбета благо, Да олакша себи и свом Шарцу Својој души а Шариној снази; Ако нађе цвиље и насиље, 25 Цвиље танко. а насиље јако, Да извуче мача из -корица, Па што Бог да и срећа јуначка. Не зна Марко куд ће и на што ће, Сви му пути прави и поћудни, 30 Шарац ходи куда њему годи, Марко неће да га с воље скреће. Мудар Шаре прелази ћенаре, Брдом ситно а долином хитно, Гором криво а пољаном живо, 35 Да што прије стаса у Подбиље. Сусрете их Подбиљка дјевојка А раскоса, па и распојаса, Сузе рони са пута се клони. Нису миле сузе дјевојачке 40 Ни Шарину баш кано ни Марку, Шарац стаде а Марко је пита: „Који јади, љепото дјевојко, Има ли им л'јека и помоћи? Ја сам тушта убрисао суза, 45 Шат обришем и.са твога лица." Проговара кроз сузе дјевојка: „Моји јади немају помоћи; ' Далеко је Краљевићу Марко, За којег се и пјева и прича 50 Свадбарине да укидат' знаде." Насмија се Вукашиновићу, Пак се каза: „Ја сам главом Маркб; Још ми рука није малаксала, Још ми ђорда није зарђала, 55 Још ми срце бије ка и прије, Кад сам јадне невјесте спасаво Од Арапа и арапска бјеса." Кад то чула Подбиљка дјевојка ЈБуби њему стопе и кољена, 60 Па и гриву Шарцу од мегдана, Говори му гласом одгријаним: