Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО К0Ј10

Год. III.

У Немачкој на пример има више људи који се баве трговином, занатом и фабричким послом, него оних, који се баве ратарством. Немац прави робу фабричну, продаје је, па купује храну, јер је доста нема у Немачкој. Зато се Немачка мора бринути и брине се више, да унапреди занате, трговину и индустрију (посао фабрични). Тако и мора бити, јер у Немачкој од 100 душа нема ни 35 ратара. А како је код нас? У Хрватској и Славонији од сваких 100 душа има на 80 ратара, а 20 свију осталих. Држава напредује само онда, кад напредује већина њезиних цржављана. А како код нас напредују ратари и ратар, ство? Зашто да говорим о том. То знаду и они, који нису завирили у село, а како тек ми, који у њему дочекасмо мушке године. А је ли код нас државашто радила да унапреди ратара? Ми смо у овим новинама износили законе што их је Србија у своје најгоре, ненародско доба, за време краља Милана и Александра, створила у корист својих ратара. Нема ни тамо много таквих закона, али сви смо читали, колико и каквих их има, па рецимо по души, има ли их код нас онаквих. Има ли код нас закона који иду за тим, да се ратар осигура од претераних егзекуција, да му се осигура од продаје одређен део иметка, да се подупру разна ратарска друштва привредна, да се ратарев усев осигура од гр&да (т^че, леда), да се ратарски подмладак упути у боље обрађивање земље. А где је још друго штошта, што може држава учинити у корист ратара. Политика је рад људски и настојање око тог да се држави покаже пут и начин, како ће испунити своје дужности, које смо у почетку споменули. Права народна политика је она, која иде за тим, да се држава особито постара за онај део народа, без ког не може опстати, који држави највише користи, а који најтеже живи. Истина је, ми сами најпре морамо радити добро своје послове да нам буде боље, али и држава мора учинити своју дужност, па нам у том помоћи, јер зашто је она онда на свету. Али не будемо ли то од ње захтевали, она се неће сама сетити. А. Братимљење Орба и Хрвата у Далмацији. Срби и Хрвати су гране једног народа, говоре једнаким језиком. Али на жалост нису

једном душом скоро никад дисали. Криво је томе то, што је на хрватској страни увек било људи, који су ишли за тим, да Србе похрвате, а и међу Србима било је увек људи, који су желели да се Хрвати посрбе, то јест приме на се српско име. Код Срба се све на жељи и свршавало, јер где год Срби живе помешани с Хрватима, то јест у Хрватској, Славонији и Далмацији, Срби су у мањини. Хрвати су дакле у тим земљама имали власт, па су могли и радити делом и радили су да нас похрвате. Срби им то нису могли вратити, јер у Србији и Црној Гори и нема Хрвата, а у Босни и Херцеговини где су Срби у великој већини, није власт у српским рукама, већ у немачким (швапским). Зато се Хрвати нису морали бојати за свој народ од Срба, па су могли према нама бити неправични, док год не увидеше, као и Срби, да то њима више шкоди него користи. Ми смо и онако малобројни у овој држави, тешко би се бранили од Немаца и занесених Маџара и у једној рпи а некмо ли, кад се још уз то међу се кољемо. Хрвати нису законом хтели допустити, да Срби слободно развијају српске заставе, али маџарска се вије по нашој земљи; они нису хтели дати једнако право српској ћирилици као и својој латиници, али зато се немачки и маџарски језик све више шири по њиховим и нашим земљама; нису у закону хтели признати имена српског, али зато се име немачко и маџарско све више распростирало нашом отаџбином; нису хтели помагати наше школе, али су зато дошли дотле, да се помажу туђинске. Све по мало почели су и Срби и Хрвати увиђати, да је срамота, што се они браћа, иста крв, племе словенско кољу међу се и да се туђини, наши противници дотле силе и јачају на наш рачун, смејући нам се и ругајући. И дошло је до красног, дуго очекиваног догађаја, због ког од радости затрепташе срца свију поштених Срба, Хрвата, а и свију Словена. Далматински сабор закључио је једногласно, да се Срби сасвим у правима изједначе са Хрватима, да се да достојно место српском имену, писму, застави и осталим српским тражбинама. Уз највеће весеље свију посланика и народа који је слушао, шта се ради у сабору, прочитана је братска погодба српских и хрватских посланика далматинских. А то весеље одјекнуло је широм наших земаља. Ми се надамо и желимо, да се тај братски споразум унесе и међу Србе и Хрвате у Хрватској и Славонији. Дође ли до тога, да видите како ће пред сложним Србима и Хрватима клекнути наши заједнички непри-