Srpsko kolo

Год 111.

СРГ1СКО К0Ј10

Стр. 3.

јатељи. Далмација је дала пример братства и љубави словенске у исто време, кад у Русији хвата маха братство и слога између одавно крвно завађених највећих грана словенских: Руса и Пољака. Сложним Словенима никва сила одолети неће, па у то име наспори Боже.

Маркови погледи. — „Снохватиде". Разболи се Хајдар л&ла силни Од погледа Краљевића Марка С царска друма, кроз прозора свога. Ил су биле очи урокљиве, Ил је сила пушљаива била, Ал га хвати грозница тродневна Под њиме се демир одар тресе Долазиле бабе на бајање, Слушале му клапе и бунцање; Не смију се, — није за смијање. Кад су бабе лМлу оздравиле Л&ла прича на збору јуначком: „Ја с' не бојим Краљевића Марка; „Три бих Марка на мегдан зазвао, „Сво-тројици главе посјекао, „Још бих пито: гдје вам је четврти? „Ал не волим Маркових погледа; „Од тих трица налази грозница".

Српскз повјест. 24. Први \Јстанш< Србији од 1804 1813 год. I. Вуна на дахије. Нема устанку напретка без једног вође, јер распарчану снагу тешко је увијек окупити, гдје је то потребно; распарчану снагу лако је сломити. И српски устаници, чим им се срећа узе смијешити сташе се обзирати за вођом. У Орашачкој шуми састаше се народни главари Шумадије (средње Србије) те изберу за вођу Ђорђа Петровића, ког су прозвали Турци Карађорђе (Црни Ђорђе), дједа садањег краља Петра. Сад се Срби бацише као лавови на дахије и почеше освајати варош за вароши. Дахије се хтједоше мирити, али Срби не хтједоше више мира. Дахије у кратко вријеме бише нрисиљене да се затворе у тврдим градовима, а Срби, јучерашње робље, почеше се купити око царских тврдих градова, да их освоје. Силни бег босански Алибег Видајић пошаље дахијама у иомоћ око 1000 момака, мислећи, да ће та сила моћи умирити Србију, али их Срби дочекају код Свилеуве и тако потуку, да је једва сваки десети изнио живу главу. Ојуначени тим,

опколе Срби тврде градове: Шабац и Београд. На шабачке Србе крену Босанци, да их растјерају, под водством неког кабадахије Ножине. Било их је на 2000. Војвода Јаков Ненадовић дочека ту силу код манастира Чокешине са 200 хајдука, не били јој спријечио пут у Шабац. Ту се заметне крвави бој, у ком Срби изгину скоро сви, али Турци тако страшно страдаше, да не смједоше даље, већ се вратише у Босну, те Срби код Шапца осташе на миру. У том боју прославише се хајдуци, а особито браћа Недићи тако, да ће им се име спомињати док је Србина. Сви су листом изгинули, пуцајући рањени, лежећи на земљи, на Турке. Иза тога крене Јаков Ненадовић, који је изнио главу из боја, под Биоград, те одатле с Карађорђем на град Пожаревац, гдје се састану с војводом Миленком Стојковићем и освоје тај град. По том крену на Смедерево и притијесне тамошње Турке тако, да ови обећаше бити мирни у граду и никуд се не мицати из њега. Кад су то свршили врате се са славом под Београд и опколе га са каквих 10.000 момака. Нијесу то биле више јадне чете усташа, већ права војска с барјацима, топовима, богатим оружјем, дивно обучена и нахрањена, с војводама, који блистаху у сребру и злату. Вијести о овим немирима допрле су и до Султана у Цариград. Ни он није трпио дахија, а уз до су Срби говорили, да су цару вијерна раја, да се против њега не буне, већ против зла дахијског. С тога султан нареди босанском везиру Бећир паши да оде у Србију и уништи дахије. Везир дође доиста са 3.000 момака пред Београд а Срби га лијепо дочекају, али не понизно, већ поносито, слободно, као равни равног. Бећир се грдно зачудио, кад је видио, како су се Срби осилили. Кад дахије видјеше везира у српском табору, препадоше се и побјегоше из Биограда Дунавом у град Адакале на Дунаву. Бећир нареди заповједнику градском, да изда дахије Србима, који су дошли у Адакале. Овај то уради, те им Срби одсјекоше главе и донесоше пред Београд. Тако ето јадно пропадоше дахије. Али њихова смрт не умири Србије. Но о том ћемо говорити у наредном броју.

Хајдук Вељко и Сјеничани Турци. 1809. — Српока народна песма. Покликнула са Јавора вила, Те дозивље Сјеничане Турке, По имену Чавић Мустав-агу: „Кољи, море, стотину волова,