Srpsko kolo

Г©д. IV.

СРПСКО коло

Стр. 5.

си уготовио пред лицем свију народа, видело, да обасја незнабошце, и славу народа твојега Израиља". (Ова молитва: „Ниње отпуштајеши" чита се на вечерњу). 8. Сава II., трећи архиепископ српски. Био је син од једне кћери Стевана Немање, те дакле нећак св. Саве. Пре калуђерства звао се Предислав. Примив монаштво живио је подвижнички у Јерусалиму и Светој Гори. Како се одликовао богоугодним животом, би постављен за епископа хумског, а 1263. за српскога Архиепископа. Сахрањен је у храму св. апостола у Пећи. 13. Св. Симеон, нови миротачац, пре калуђерства Стефан Немања. Он је оснивач славне и свете владалачке куће Немањићке и творац старе српске државе, пошто је велик део српских земаља сјединио под својом влашћу. Он је био прегалац и јунак, а био је и веран син православне цркве. То сведочи читав низ његових задужбина, као што Срби и данас певају, да му је син, св. Сава, рекао господи хришћанској: „Није бабо расковао благо на наџаке ни на буздоване, ни добријем коњма ни рахтове, већ је бабо прохарчио благо све градећи многе задужбине". Тако је саградио у Топлици манастир Богородичин, у Бањској цркву св. Николе, у Скопљу цркву св. архангела Михаила, у Нишу св. Пантелије, близу Раса Ђурђеве Ступове, у Староме Влаху Студеницу, а много је прилога слао црквама у Цариграду, Солуну и Јерусалиму. Његову преданост вери православној показује и то, што се 1197. г. одрече престола, покалуђери се у Студеници и доби име Симеон, па после оде у Св. Гору и тамо са сином својим, св. Савом, сагради славни манастир српски Хиландар (види 1-1. јањ), у којем се у старо време највише црквених књига написало и прегшсало (док се још није умело штампати); тамо је била и најглавнија богословска школа и збориште учених српских калуђера. У Хиландару је умро св. Симеон 1199. г. 13. фебруаЈза, као што прича св. Сава, лежећи на рогозини, увијен у расу, с каменом под главом, као какав сиромашак. После осам година пренео му је тело св. Сава у Српску Земљу.

Народно здравље. Грлобоља. Овладала селом вратобоља (дифтерија, грлица) па се дјеце тма божја разбоље. Неки паметнији позваше одмах лијечника и пустише да се дјеци уштрца крвна сурутка (серум) и дјеца им пребољеше. Кад то видјеше и други неки, позваше и они лијечника, и гдје већ није и лијечник прекасно дошао, пребољеше и та дјеца. Али у селу била и нека баба Марта, која се бројила, да зна и врачати и бајати, а понајглавније и „подизати врат". Кад које дијете око врата стисне, ето ти бабе-Марте, да обаје, да баци угљевље, а онда почне дијете око врата трти, а оно јадно вришти, до неба

се чује. Потрпа дијете добро са јастуцима, па оде. Други дан ћаћа иде већ по мртвачку разгледницу. Па кад га упиташе: „Јеси ли звао доктора"? а он одговори: А шта ћу га звати, видиш и сам, да је редња дошла у наше село, па ком је суђено тај ће и умријети. Тако је било и пред петнаест, шеснаест година у нашем селу, па шта све није свијет радио, па све узалуд. А није рећи, да сам ја пропустио дијете лијечити, ето била и баба Марта, а она баш разумије, па све бадава". Нијесу прошла два дана, разбољеше се истом човјеку још двије дјевојчице од вратобоље, а он опет дај бабу Марту и обадвије за неких четрдесетосам сати умријеше. Послије неколико дана разбоље се том истом човјеку и син, а он трчи по доктора. Дошао к мени па ми се тужи, како је ,,она несретна боља" стисла његова сина у гуши. Одмах сам знао шта је, узмем серум и штрцаљку и повезем се кући његовој јер је био из оближњег села. Уз пут га приупитах, да ли има још дјеце а он рече, да нема. Кад ја у кућу, али једна дјевојчица већ на умору лежи, напреже се, да ухвати мало ваздуха, а поред ње ДЈечачић од којих пет година, на истој постељи сједи. Кад сам то видио у мени закува, па га упитах: „Зашто си рекао, да нема више болесника у кући", а он ће на то сасвим мирно „Ја као мислим да и Ви још пробате ту ко Вашу мајсторију, да видим хоће ли бити од хасне". Тако ми је било жао дјевојчице, да сам хтио да њој дадем лијек, што сам га понио, али њезин отац рече: „Ја сам вас ради сина звао, а она и онако мора умријети, а Бог драги зна хоће ли и малом помоћи". Учиним како је хтио. А још му рекох, да је заслужио, да га тужим котару, па нека буде кажњен и тако се љут и жалостан вратих кући размишљајући о неукости нашега српскога свијета; куд га таре невоља и свако зло, туд неће да си помогне ни ондје, гдје би се још помоћи дало. Гледа како му дјеце нестаје, једног за другим, а не тражи помоћи код оних, који су то учили, већ вјерује сваком прије него ли оном, који би му помоћи могао. * Послије три дана одем сам у то село, да прегледам друге куће, па дођем и у кућу тога истог сељака и упитам: „Шта је с малим", а он поче плакати, и рече „Јадан ти сам пошао на овом свијету, ето мали оздравио, али ме срце моје боли за оне четири дјевојчице и док сам жив, никада се искајати нећу; јер ево све комшије говоре, да сам их ја послао Богу на истину, али господине, нијесмо ми криви, ето

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и нитају овај лист.