Srpsko kolo

Год. IV.

СРПСКО коло

Стр. 7.

побирати намет по вољи, то јест од некога убрати, од некога не убрати. Оно, што се није убрало у једној години, то се поново у другој години распореже с осталим наметом на остале опћинаре. Тако неки опћинари кроз године не плаћају никаква намета, а други плаћају двоструко.

Народно здравље. С^шида (т\Јберкулоза). Дође к мени Петар, син чика-Ранков, да идем к његову оцу, јер му је врло зло. Успут се упустих с њим у разговор и испитивах га шта његову оцу фали. По читавом његову приповиједању био сам на чисто, да чика-Ранко болује од сушице, јер ми рече, да већ више од четири мјесеца кашље, да гадно пљује, а често је пљувачка с крвљу помијешана. Кад сам дошао у кућу и видио чика-Ранка, и кад сам га прегледао, увјерио сам се, да је доиста на сувој бољи оболио. Али сам нешто видио што је још горе. Кад се чика-Ранко закашље па хоће да испљуне, отеже му се пљувачка и не може да му се од уста одлијепи, а његова жена Наста, приђе к њему па голом руком узе ону пљувотину, откину је и баци на патос од собе. А на патосу се игра двоје Петрове дјечице. Кад сам то видио одмах сам помислио, штета за ову невину дјечицу, јер су и она прије реда на смрт осуђена. А можда ће когод упитати „како"? — Ево слушај, овако: Код сушичава човјека пуна је бијела џигерица ситних бацила (животињица) туберкулозе, који су тако ситни да се једва виде, кад их са стакломнеколико стотина пута повећамо. Ти бацили разиједају бијелу џигерицу и она ради тога мора да труне, а оно што је иструнуло то човјек кашљући са пљувачком избаци, а тим и милијуне тих бацила. Пљувачка падне на земљу, осуши се са прашином и с том се опет у ваздух завитла и тако бацили могу опет доћи у уста другога човјека и даље, па и тај други може на туберкулози обољети. А како је тек велика опасност за ону Петрову дјецу, видјећете сада. Дјеца се вуку и играју по патосу, на ком на све стране леже пљувотине са милијунима бацила. Не пази мало дијете хоће ли руком ударити по пљуванку, или хоће ли му пљувачка прионути за одјело кад се по патосу плаза. Послије то дијете добије комад хљеба или шта друго да из руке једе. Рука већ сва пуна онога гада, који и на хљебац прионе, или дијете сједи, па метне хљеб или шта друго у своје крило, а дијете је већ прије тога плазећи по земљи предњим дијелом своје оправице покупило доста пљуванка, то и одатле може да прионе доста гада на јело и оно

се непосредно трује, са још фришким бацилима. Ех, али још нешто, мало дијете, балаво, а баба Наста с истом оном руком, зграби га за нос па преко уста дјетињих, да скине слинац, па га већ тим самим може окужити, отровати. Е па, шта да се ради? Кад је та болест у почетку још се може и излијечити, а кад отме маха онда је све прекасно. С тога чим ти се когод твој почне тужити, да га боли у прсима, да га тјера на кашаљ, не часи часа, већ иди лијечнику одмах, да не би послије прекасно било, јер још једном кажем, да се и та боља у почетку и излијечити даде. А кад већ имаш у кући таковог болесника, коме спаса нема, а ти барем чувај друге особито дјецу да се не трују. Прије свега такав болесник треба, да је сам у својој соби. Не смије никада на патос пљувати, него у чинију која стоји поред кревета и која је до пола напуњена водом, а у воду треба усути карбола, па кад се доста пљувачке накупи, треба је или дубоко гдјегод закопати или даље у поље бацити на мјесто, које је увијек сунцу изложено, јер сунце те бациле усмрти. Постељину и рубље и одијело које је туберкулозни употребљавао, требаувијек добро у лугу (лукшији) искувати, да не би бацили с тих ствари на кога другог прионули, који би их употребио. А о томе, да такав болесник мора имати своју чашу, своју кашику, виљушку, нож, тањир, мараму, пешкир мислим, да не треба ни спомињати. Душанг ПавловичЂ

Шта се збива у нас и у свијету. Сукоб између Аустро-Угарске и Србије. Како је познато, 1. марта истекао је рок трговинском уговору између Србије и Аустро-Угарске. Пошто је Србија била склопила са Бугарском царински савез, Аустрија је још прије, него што је њезин уговор истекао са Србијом, ставила огромне сметње извозу, нарочито стоке и свиња и затворила границу. Србија је то исто учинила према Аустро-Угарској, у колико је била на то присиљена. До 1. марта требао је бити склопљен или трајни уговор или бар привремени, док се не склогш трајни. Међутим се то није догодило, и наступило је стање без уговора. Кад се то догоди онда се удара највећа царина, по домаћем закону, тако да се из једне државе у другу не може ни извозити ни увозити роба, па тако онда настане тако звани ца.рински рат. Тако је сада време са Србијом и Аустро-Угарском. Воде се додуше преговори, да се склопи привремени уговор за два месеца, а за то време да се изради и склопи стални. Аустро-Угарска тражи за себе