Srpsko kolo

Г@д. IV.

СРПСКО коло

Стр. 5.

Веће пишти Смиљанић Илија, Илија је рана допаднуо. Ал' ето ти Мандушића Вука, Па он пита свога побратима: „Што ти цвилиш, драги побратиме?" Вели њему Смиљанић Илија: „Ране су ми, брате одољеле". Вели њему Мандушићу Вуче: „Мореш ли ми драги побратиме, „Мореш ли ми ране пребољети, „Да ти тражим лагане хећиме, „Да ти градим мекане мелеме?" Проговара Смиљанић Илија: „Не мучи се, не тражи хећима, „Не харчи се, не гради мелема, „Већ ме носи моме б'јелу двору, „Моме двору, мојој старој мајци, „Да ми мајка моје ране вида „Љуба моја да стере постељу, „Сеја моја да ме водом поји". Вели њему Мандушићу Вуче: „Да те носим, побро, моме двору, „Мати моја да ти ране вида, „Љуба моја да стере постељу, „Сеја моја да те водом поји". Проговара Смиљанић Илија: „Аја Богме, драги побратиме! „Туђа мајка ране повређује, „Туђа љуба бреговито стере, „Ту^а сеја горком водом поји". То изусти, а душицу пусти.

Са избора. Пише нам један сељак из 5 ели К е Барне. Поштовани уредниче „Српског Кола"! Ево ти пишем са новога и црнога Косова, на ком смо изгубили побједу, у Ерцеговцу. Не би тога било, да нас не издаде љута гуја, невјера наших Срба, којима имена ево овђе редам: први Милан ЈуришиЛ парох грђевачки, други МарковиИ парох грубишнопољски, трећи стари МуИурлија парох из Зденаца, четврти парох Никола Чоиорда и пети Алекса Босанац ратар из Грбавца. И још су била три, који су се крили док прође вријеме избору, а да се нису крили, ми би били добили, а владина странка изгубила, јер су нам требала још само 4 гласа да побиједимо, али су нас Срби изненадили, те добисмо и треће Косово. Црн им образ пред свим хришћанским свијетом. Уредниче „Српског Кола", ја и још мојих другова, молимо те лијепо, да све горе наведене људе метнете у новине, да их сав свијет знаде. Ми смо други прости сељаци ратари, али смо се лијепо сложили, те је ишло све у реду, да ови не издадоше.

Надаље обзнањујем да су и Жидови проти нама сви. гласове дали владиној странци, а не виде они, да сви зависе од ратара, кога све туче по грбачи, па и они. Претплатник „ Сршког Еола". * Писмо једног ратара из Рабоша. Један ратар из Габоша пише с горком тугом о несвијести својих сељака и тражи да их јавно жигошемо. Ево неких одломака из тога писма: Шаљем вам извјештај како су габошки људи верни народу. Кад им се алдумаш плати, све забораве, тако су жељни туђега пића и добра, онда не маре, па макар како им после било. Тако је к нама дошао Радо Пауновић и престојник и Јосиф Рајачић а наши људи за њима као пчеле на мед. — Сви се слетише кад им је Пауновић дао 200 круна на алдумаш. Мислили су: никад боље за нас. А ово су ти људи: Мојо Ћирић, Саво и Влада Бошњак, Перо Ћирић, Перо Тутања, Филип Цвикић, Максим Ивановић, Мико Којчиновић, Исајило Продановић, Милош Дрљача и Благоје Шаулић. Били су пијани сасвим, па су и сутра дан ишли да виде има ли још ракије, а кад није било псовали су натарошу, а он им је онда давао неком по 10 филира, а неком и по 4 фил., а били то су сви они горе наведени и још Ст. Милосављевић и Максим Ивановић најбоље газде. Данас смо били у Нуштру на избору. Наши ратари викали су: Да хоће Николић платити паприкаш, ми би сви њему дали глас, али он неће, па нећемо ни ми за њега гласовати... Кад је Васа Ћирић викнуо: живио Николић, један редар стане најгадније псовати доктора Николића. Оваквог чуда нисам видео, да тако народ лети за паприкашем, као Габош, Маркушица, Бобота, Тординци и Јармине, тако богато село, па су гладни туђега јела. Молим вас, да ми пошаљете 5 бројева „Српског Кола", у ком ће се ово штампати, а ја ћу платити. А-И. * Једна сли1{а са избора. У бунићкој опћини дао је пандур опћински Миле Кнежевић од своје воље руку кандидату српске самосталне странке у удбињском котару Јовану Бањанину, да ће код избора гласати за њ. Исти дан кад је кандидат Бањанин дошао у Бунић, дојурио је за њим одмах из Коренице котарски управитељ Кушевић. Овај је одмах дознао за одлуку пандура Миле Кнежевића и љутио се силно. Кад га је срео на цести обрецну се на њ срдито: Шта ту радиш?

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.