Srpsko kolo

1

Стр. 2.

СРПСКО КОЛО

Год. IV.

д-р Јово Половина узе за тим ријеч, па у дугом, лијепом и полетном говору разлагаше у складној цјелини о постанку и развитку странке, о уређењу (организацији) њезином, о данашњем политичком положају (ситуацији) у домовини нашој и о држању нашем у садањој и будућој ситуацији за сваки могући преокрет прилика. Додирујући политичке прилике наше и потребни сложан рад у сваком народном послу, изложи за тим темељито у свом говору г. парох Ммхаило Шумоња смисао, сврху и задатак земљорадничких задруга и привредне (економске) организације наше, а г. Стојан Аралица у том је пошао и даље, па је потање упутио на користи и предности таквих удружења и живо освијетлио важност такова рада. Пошљедњи говорник бијаше г. Милета СкенџиИ, који је разлагао о том, што су удружења и о користи њиховој, када иста на здравом темељу стоје, истичући потребу, да се мора у исти мах подизати просвјета и привреда (економски) и указујући на успјехе напреднијих народа и крајева, који се таким радом постизавају, а међутим живо препоручујући народни лист „Српско Коло". Говорници су се лијепо допуњавали, а разлагања њихова, колико 'бијаху разнолична, ипак су сачињавала једну цјелину и била попраћена одушевљеним и бурним одобравањем. На то се је прешло на изабирање сталних одбора, која ће рад у том правцу отпочети и руководити, те буду изабрани у средишњи одбор у Отошцу г. г. д-р Ј. Половина као иредсједник, затим Данило Поповић, Симо Кончар, Коста Кангрга, Јанко Вуксан и Милета Скенџић; за Врховине г. г.: Ђуро Орлић, Стеван Ти^шма, Вујо Делић и Дане Кончар; за Залужницу г. г.: Михајло Шумоња, Миливој Грозданић и Стојан Узелац, за Брлог г. г.: Илија Рапајић, Јово Глумац, Пајо Пејиновић и Јово Врлић; за Швицу г. г.: Милан Скенџић и Ст. Грозданић; за Шкаре г. г.: Вајо Наранчић, Мићо Божић, Дане Опачић и Милан Павичић, а за Дољане г. г.: Јован Боровац, Петар Милеуснић и Стојан Наранчић. Као што се види, повезали су се (организовали) овдје у коло наши и досада познати борци, који су носили барјак самосталне странке и у најтеже вријеме за народну ствар. Придружили су се њима и они, који по свом положају не могаху досад да буду чланови страначки, а и такви, који су у борби били равнодушни (индиферентни) или су мислили, да морају бити против нас. Али загријани народном мишљу зарекоше се сви, да ће од сада чврсто стајати уз српску самосталну странку, којаје позвана, да окупи српски народ под своју заставу и да га поведе путом, који води до љепше будућности. И ми, знајући да нас Срба и онако није одвише,

поздрависмо топло своју нову браћу и начелне другове, те ћемо у будуће сложно и да дијелимо мегдан и да беремо плодове, како кад устреба. Изабрани предсједник средишњег одбора захвалио је по том на указаној му части и позвао присутне на сложан и смишљен рад, који не ће, ако Бог да, остати без обилних плодова. На то је предсједник збора захвалио на труду и раду свима и закључио скупштину са жељом, да од овога радоснога дана код нас отпочне ново, боље, и срећније доба. — Тако је прошао тај за Србе оточке околине значајан и важан дан, кому се сваки Србин мора радовати. — л —

Бог ником дужан не остаје, Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни мећ' њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица. Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене. Кад то вид'ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: „Јетрвице, по Богу сестрице! „Не знаш каква биља од омразе? „Да омразим брата и сестрицу". Ал' говори љуба Радулова: „Ој Бога ми, моја јетрвице! „Ја не знадем биља од омразе, „А и да знам, не бих ти казала: „И мене су браћа миловала, „И милост ми сваку доносила". Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: „На зло, Павле, сеју миловао, ,.На горе јој милост доносио! „Убола ти вранца на ливади". Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо? да од Бога нађеш!" Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога! „Живота ми и мога и твога!" То је братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Те заклала сивога сокола,