Srpsko kolo

Год. IV.

СРГ1СКО К0Ј10

Стр. 11.

бити никакво чудо, ако нам буду сваки час досађивале бубуљице, јечмићи, гноЈанице и вредовна црвенила;" ако се баш раскрастамо или расприиЈтамо; ако нам се око врата напну жлезде; па најпосле, ако добијемо и какав лишај или црвени ветар, или коју другу оспу, или баш и коју унутарњу заразну болест. С тога је код чистих и уредних људи правило, да се руке чисто перу, нарочито пре сваког оброка, а да и поред тога — по могућству — никад махраму не замењују. Нарочито се тога правила ваља држати код деце. Него и махрамом се можемо од нечистоће и заразних клица успешно бранити само онда, ако је — пре свега — чиста, а ко би н. пр. прљавом махрамом зној с лица отирао; натруњене и сузне очи трљао; вредован, црвен, кихавичав и разједен нос усекњивао; мусава и од нечистоће нагрижена уста брисао и т. д.: тај би могао мкого горе проћи, него да је то рукама чинио. Баш у махрами, која је дуго у употреби, у коју се, дакле, влага и свакојака нечистоћа увукла, а коју ми онако влажну и загађену за појасом или у џепу држимо,' налазе заразне клице врло повољне прилике за свој опстанак и напредак, и могу се тамо дуже и боље одржати, него на површини човечјег тела — на рукама. С тога је чиста махрама не само знак уредности, него и доказ, да се бринемо за наше здравље. Уредан и обазрив човек неће, дакле, никад загађену махраму употребити. На жалост многи нису у томе тако обазриви. Нарочито се то може рећи за сељаке и друге раднике. И ако носе уза се махраму, јаглук, пешкир и т. д., махом их неће мењати све дотле, док се од нечистоће и гада не укорепе и не усмрде. Често ћемо видети баш лепе убрусе, па чак и везене јаглуке у сељачком пасу, али, на жалост, у таком стању, да их чист човек не би ни прстом дотакнуо. Наши варошани опет носе махраму више моде и параде ради, уе ће обично најпре шаком, дланом, или прстима потребан посао свршити, па тек онда махраму извадити, да то само доврше. Међу њима има и таких — и ти се рачунају у најчистије и најуљудније — који ће н. пр. махрамом најпре са клупе и столице прашину или другу коју нечистоћу обрисати, да одело не прља, па онда том истом махрамом носу, устима и очима прилазити. Сем тога често ћемо наћи баш и угледних људи, да својом махрамом прашњаве и каоне ципеле очисте и опраше, па одмах затим ту исту махраму употребе. Најпосле није редак ни тај случај, да баш и одличан домаћин своју махраму, коју је већ неколико дана носио и на све могуће начине прљао, на пазару или у дућану разастре; у њу салату, краставце, патлиџане, воће и све друге намирнице наслаже,

и тако кући носи. У свима тим и многим другим, сличним случајевима махрама је онда пре извор нечистоћи и зарази, него срество, којим се чистоћа одржава и здравље чува. И још има једна прилика, кад — иначе баш чисти и уредни људи — махраму тако употребе, да она може бити по здравље опасна. Обична је појава, да отац или мати (или баш и које друго одрасло чељаде) ситнију децу, чим се по лицу умусају, или чим руке упрљају, својом махрамом чисте, а то је врло неумесна и опасна навика. Употребљена махрама никад не може бити са свим чиста, а како одрасла чељад и старији људи често болују баш од скривених заразних болести, о којима — може бити — и сами ништа не знају, то се онда у таким приликама ласно може десити, да махрамом болест пренесу на осетљиво тело детиње. Најпосле да вас сетим и на то, како употребљеном махрамом никад не треба повреду или пресну рану на телу привити. Ми то често чинимо, па тим гдекада можемо болеснику више нахудити, него што му помогнемо. „Здравље". д.р м. ЈоваповиИ-Вагут.

Мншарскн јунаци. У боју на Мишару, као судбоносном за устанак за ослобођење, учествовали су скоро све важније војводе. Ту су били: Кара-Ђорђе врховни вожд, Лука Лазаревић, Јаков и Матија Ненадовић, Милан и Милош Обреновићи, Стојан Чупић, прота Смиљанић, Сима Марковић, Марко Катић, Милош Стојићевић, Илија Марковић, Цинцар-Јанко, Лазар Мутап, Јован Курсула, ■кнез Грбовић и многи други јунаци и вође устаничке. Они су сви показали храброст достојну дивљења, и захвално потомство сећа их се са поносом, али су се у овоме боју нарочито одликовали и прославили ови: Карађорђе, Лука Лазаревић, Стојан Чупић, прота Смиљанић, Милош Стојићевић и Цинцар-Јанко Стога ћемо их у колико нам простор листа дозвољава, поменути овде по добру њихову и по заслугама њиховим. Ђорђе ПетровиЋ — Карађорђе, Родио се у селу Вишевцима, окр. крагујевачког, год 1752 од оца Петронија и матере Марице, који беху веома сироти. Ну њихову сину Ђорђу при рођењу била је предсказана знаменита будућност. И доиста се он необично живо развијао, и вршњаци су га јако волели и вазда у игри бирали за старешину. Занимао се чувањем стоке и доцније се у Загорициожени девојком Јеленом. Турску обест није никако могао сносити, и још «рло рано почео им се за њихова не-