Srpsko kolo

Стр' 12.

СРПСКО коло

Год IV.

дела, светити. Његова велика мржња спрам Турака и опробана храброст и вештина у дотадашњем четничком војевању, коју је стекао дугом борбом против Турака, па и као добровољац у аустријским -ратовима против турске царевине пред крај прошлог столећа, изнела га је у устанку год. 1804. на чело српском народу. Од тога доба до јесени 1813. године живот је његов исто што и живот целе Србије. За све то херојско време били су се они многи и знаменити бојеви српски за ослобођење, којима је Карађорђе себе и српски народ прославио пред целим светом. На Иванковцу, на Мишару, на Београду, на свима пољима и градовима Србије, па и преко граница ове, на Суводолу, Сјеници и Новом Пазару, свуда се дим пушио и лила крв за слободу. Беспримерно јунаштво и самопрегоревање, којима се шака храбрих витезова неуморно борила са читавом царевином, задивило је Европу. Народна поезија овековечила је та славна дела ненадмашном вештином. А за сва та херојска дела, и деца данашња знају, да им је творац Карађорђе. И сам највећи ратник свију времена, Наполеон, дивио се овоме човеку. Наш највећи песник српски владика Петар Петровић Његуш, сравњује га са најславнијим војводама 19. века, па овако за њега вели: Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши! из мртвијех Срба дозва дуну живот српској души! Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе, Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле! Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге! Сабљом му се Турци куну, клетве у њих нема друге! Име овога великога човека тесно је скопчано са најславнијим бојем из тог јуначког доба, са бојем на Мишару, чију свету успомену народ округа подринскога сада и прославља након сто година. Он је изабрао то место за одбрану, он је саставио план за борбу, он је подигао шанчеве. Карађорђе је био врло висок и врло снажан човек, да се према уверавању савременика онда у Србији није могао наћи човек растом виши а снагом јачи од њега; лице је имао округло и доста црно, очи мале и врло ватрене и чело високо. Глас му је био танак. Био је ћутљив. Свака трећа реч била му је: „коекуде". Био је веома вредан човек. Кад није у рату, он је косио, копао и радио све послове као и други сељаци. У јелу и пићу био је потпуно умерен и хранио се просто као и народ му. Одевао се такође просто и обично носио опанке;

махом је ишао пешке. За силахом је свагда носио онај страховити пиштољ, који га није никад варао. Погинуо је 13. јула 1817. године по наредби кнеза Милоша Обреновића -— када је се вратио из Русије, (камо је се после одласка из Србије од 1813 године био склонио,) да настави и доврши своје велико свето дело: Ослобођење и уједиљење свега Српства. Глава његова, која му је тада одсечена, однесена је најпре у -Београд кнезу Милошу и везиру Марашли али-паши, ту је одерана, па послана у Цариград, а тело му најпре укопано онде, где је погинуо, у лугу села Радовања, у смедеревткој Јасеници, а после неког времена пренесено у Тополу и сахрањено у цркви тополској. Ј1\?1( а Лазаревић. Ј1ука Лазаревић родио се у селу Свилеуви у Посаво-Тамнави. Родитељи његови, прости сељаци, видећи како им је синчић Лука добар, вредан и послушан, пошљу га у школу у Срем. Кад се вратио кући, доцније се оженио и запопио. Нико се није тако добро могао држати на коњу, нико тако слободно нападати на Турке ни делити мегдане као поп Лука. Карађорђе га постави за војводу. У боју на Мишару предводио је коњицу и у одсудноме тренутку јурнуо је на Турке, и починив чуда од јунаштва и храбрости, допринео је победи српској. Умро је 29. априла 1852. године а сахрањен је код шабачке цркве. Стојан Ч^ пи 11. Родио се у Херцеговини и презивао се ДобриловиЛ. По презимену свога поочима презивао се после и Стојан — Чупић. Чупић је био јунак, да му није било равна. Умео је тако вешто распоредити своју војску, и са мало друштва победити Турке, да му у томе није био нико раван. Веома је био у свему хитар. Због свега тога прозват је: „Змај од НоИаја". Год. 1815. буде од мачванских кметова на превару издат Турцима, који га у Зворнику удаве.. Био је човек веома речит. Карађорђе је једном рекао: „Ко ми надговори Чупића, даћу му што затражи". Кад је судио био је врло правичан, а сиротињу је веома чувао и волио. Носио је на себи панцир и челичну капу. Прота Ницола Смиљаниђ. Родио се у селу Бадовинцима, у Мачви око 1760. год. Презиме води од имена материног, Смиљане. За време устанка Смиљанић скупи око себе чету поузданих друга, па стане сретати Турке,