Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

Но, како није таца било штампе, књиге су преписиване руком и биле су врло скупе, па се мало људи могло бавити учењем. Уз то је народ био јако још заостао и није марио за просвјету, нису пријањали уз њу особито ни први сталежи у народу. Тако се готово једино бавило књигом и науком у манастирима, а готово сав други народ живио је у мраку незнања. Народни живот. У ово доба живио је у Русији прилично само бојарин (племић) и свећеник калуђер. Ратару је било тешко. Због непрестаних ратова морао је ратар плаћати велику порезу, непријатељи из вана проваљивали и пљачкали, а и поједини руски кнезови продирали су у друге кнежевине, попљачкали народ. Због тога је ратар сиромашио и задуживао се, а ко се није могао одужити, постајао је роб. Кад би који кнез провалио у кнежевину свог сусједа, он би му заробио колико год је могао ратара и превукао их у своју кнежевину, да му буду робови и раде му поље. Њему би опет други вратио зајам и заробио његове људе и претворио их у робове. Једино је у споменутој већ кнежевини владимирској у сјеверној Русији било боље. Била је далеко од дивљих скиталачких племена, па је нису пљачкали; била је слабо настањена и сиромашна, па ни други руски кнезови нису се отимали за њу ни проваљивали у њу. Стога је и стао мало по мало народ из других крајева склањати се у њу, те је ојачала и постала касније моћна, те покорилапода се све друге руске кнежевине. б.

(Свршетак.) Женску страну ласно преварити: Лако скочи, к'а да се помами, Она нађе један комат сабље, Зави комат у зелени јаглук, Да јој бјелу руку не обрани, Па облеће и отуд и отуд, Чува главу Турчин-Влах-Алије, А ошину господара свога, Господара Страхинића бана, Поврх главе по чекрк-челенци И по њег'ву бијелу кауку, Прес'јече му златали челенку, И прес'јече бијела каука, Мало рани главу на јунаку, Поли крвца низ јуначко лице, Шћаше залит' очи обадвије. Препаде се Страхинићу бане, Ђе погибе лудо и безумно, А нешто се бане домислио,

Викну бане из бијелог грла Некакога хрта Карамана, Што је хрче на лов научио, Викну бане и опет привикну, Скочи хрче и одмах дотрча, Те банову љубу доватило; Ал' је женска страна страшљивица, Страшљивица свака од пашчади, Баци комат у зелену траву, Љуто врисну, далеко се чује, Жута хрта за уши подбила, Те се шњиме коље низ планину, А Турчину очи испадоше, Колико му нешто жао бјеше, Те он гледа, што се чини шњоме; Али бану друга снага дође, Друга снага и срце јуначко, Те оману тамо и овамо, Док Турчина с ногу укинуо. Колико се бане уострио, Он не тражи ништа од оружа, Но му грлом бане запињаше, А под грло зубом доваташе, Закла њега како вуче јагње; Скочи бане, па из грла викну, Те на брекну оног хрта жута, Докле своју курталиса љубу: Запе љуба бјежат' низ планину, Она шћаше бјежат' у Турака, Не даде јој Страхинићу бане, За десну је руку ухитио, Приведе је к пуљату ђогату, Па се ђогу фати на рамена, Тури љубу за се на ђогина, Па побјеже бане упријеко, Упријеко, али попријеко, Отклони се од те силе турске, Те долази у равна Крушевца, У Крушевац, у тазбину своју. Виђе њега старац Југ-Богдане, А срете га девет милих шура, Руке шире, у лица се љубе, За лако се упиташе здравље. А кад виђе стари Југ-Богдане Обрањена зета и челенку, Просу сузе низ господско лице: „Весела ти наша царевина! „Међер има у цара Турака, „Међер има силнијех јунака, „Који зета обранише мога, „Кога данас у далеко нема." Шуреви се њему препадоше. Проговара Страхинићу бане: „Немој ми се, тасте, раскарати, „Ни ви, моје шуре, препанути, „У цара се не нађе јунака, „Да дохака мене и обрани; „Да ви кажем, ко ме обранио,