Srpsko kolo

Стр. 2.

СРПСКО

КОЛО

Год. VIII.

вати за њих. А нико не може забранити калуђерима', да закалуђере кога хоће. Такви су ето радикалски рачуни и до тог су нас довели радикали. Чувај свој понос — не поништавај се нигдје! По разним канцеларијама виђавамо доста често наш ратарски свијет, гдје се ходницима или по кутовима гологлав ропски повлачи, улизујући се подворницима и којекаковим препреденим писарима. А неријетко је виђети ту роиску сиједу главу, док се уза њу уфитиљило дериште, што га је текар брк огарио. У таковом часу заборавља тај свијет на понос свој. Србин, који се умије да поноси светињама својим, који у својим народним пјесмама истиче српске јунаке и грди туђе придворице, ратар, који је поносан не само на своју дружинску чељад, него на поље, кућу и све што се зове његово, тај Србин ратар пушта понос свој под ноге — и за тричаву, или боље рећи никакову корист, улизује се, превија се пред горим од себе. Па да је не знам какова корист, човјеку не доликује псећим начином да је стиче. Тако се превија вижле око ловца са зецом на рамену, а не човјек око човјека. Штогод имамо да радимо, радимо отворено и поштено. А што је отворено и поштено, не крије се по закутцима. Што имаш свога посла, свршавај са људима, који су за тај посао постављени и који за тај посао одговарају, а не са подворницима, писарима, пандурима и сличнима, којима је друга дужност, а не да отпремају странке. А колико је такове надригосподе, која сачекавају неуки свијет пред судницама и другим канцеларијама, да га увуку у своје мреже, и да га што више исисају? Није ријетко, да ова господа вани и она по ходницима и.кутовима канцеларијским нијесу у договору гледе цијене, биљега на поједине шупљике и упуте. Не један, него многи Србин ратар преварен је од тих пробисвијета и беспосличара. Киван на овакове ништарије многи је замрзнуо на свакога, који носи варошко одијело. Овакова слијепа мржња на капутлије од реда није праведна. Јер, и ма да човјек мора бити опрезан, мора да и то знаде, да и у вароцжом капуту има искренијех, народнијех људи, који са народом једнако трпе и осјећају. Правом народном човјеку твоје лизање и пузање је одурно. Правом народном човјеку срце плаче гледајући тебе, гдје се из човјека претвараш у ропског црва. Јер у теби гледа он себе, гледа цио српски народ и будућност свога народа.

Пробисвијету, мешетару људске части и поштења, годи твоје тетошење и подваљивање, јер до њега и онако нико ништа не држи него ти. А друго, што год ти више око њега ћаскаш, мажеш и лажеш, то више њему дајеш времена, да те спозна, са које си стране најмеканији, пада ти се тамо прикрпи као пијавица. Манимо се лизања и пузања — то није за човјека, већ за скота. Човјек мора да је свјестан свога љуДскога поноса. Чдвјек треба да пази и ружном сјеном тај понос да не облати. Службе и различити позиви не дијеле човјека од човјека. Рад ратара једнако је частан и уважен као и онај највећег министра. Какав си ти сам по себи, какав твој рад, пита се ? А по том се штовање мјери, а не по том, што си ти. Много је птица шарена перја, али све није пробитачно у руке узимати. Рођењем на свијет дошао си као човјек, а до тебеје, хоћеш ли као човјек неокаљан у гроб лећи! Све се више и више њчмиче из руку моћ силнима и силницима, а прима је у руку народ, да том моћи сам себи судбину кроји. Народ мора да је свјестан те своје дужности, а и да је поносан за ту своју моћ. У тој свјесности сама себе, у том поносу на човјечанско право, лежи и његова зрелост — његово пунољетство — да сам собом влада. Зрелу народу та моћ је чудотворна, дочим незрелу народу дати права неке моћи исто је, што и дјеци дати шибице у руке, или дати луду пушку, којом ће сам себи живот скратити. Написао сам о гадној појави лизања и пузања — да упозорим тебе, брате — а ти искорјењуј ту ману даље — као св. Еванђеље продикуј другој браћи, да свагдје чувају понос свој. Душан Трбуховић, нар. учитељ.

Видовдан у Раваници, (Са слета српских Соколова). Раваница, на Видовдан 1910. Кад би ми сав свијет казао: Срби су народ који нема будућности, они су племе, које мора да подлегне под надирањем других народа, ја би се смјело испрсио пред тај цио свијет и рекао му: Неистина је што говорите, јер, да знате за српски Видовдан, другачије би ријечи излазиле на ваша уста. Кад се невоља голема сурва на човјека, па кад он погнут под њеним теретом јечи и кука, невољне очи земљи оборио, изгубио вјеру у се и своју судбу, а спомен на несрећу, која га је стигла, повија га још ниже земљи и прашини — онда знај, да томе човјеку спаса нема. Нема му спаса, па да му све силе свијета у по-