Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО КОЛО

Стр. 3.

бију све слуге и жену, а имање опљачкају. Јован је одабрао људе најбездушније и најсмјелије, око 1000 њих. То је била његова тјелесна стража. На чело им поставио је три племића нечовјека, људе без срца, душе и савјести, грабљиве, крви жедне, пијанице и развратнике. Сваки опричник јахао је на коњу, за седло носио привезану псећу главу и метлу: тобоже да гризу као пси цареве душмане и као метла да чисте Русију од издајника. Ови разбојници а не чувари цареви пљачкали су, грабили и убијали по Русији горе од Татара. 12000 породица остало је без куће и иметка, јер су све присвојили себи опричници. Јаук, писка и вапај стао се разлијегати свом Русијом. Кад га је митрополит Филип јавно у цркви, у одежди, опоменуо због проливања крви невиних, дао га је рашчинити, метнути у кладе, рођаке му побио, а главу једног рођака дао свезати у кесу и послао је по опричнику у тамницу митрополиту. Ево ти рођака — рекао је опричник показујући главу — нису му помогле твоје чарке. Касније нареди те Филипа удаве. Лудило му је дошло дотле, да је скупио војску и ударио на своје градове: Твер, Клин, Новгород, Торжок, Исков, и то због тобожње издаје. У Новгороду је, веле, побио толико људи, да је запрудио мртвим тијелима ријеку Волхов. Најзад је у бјесомучности гвозденим штапом размрскао главу свом рођеном сину Јовану. Било је то 1581. године. То је тако потресло његову окорјелу, црну душу, да је престао убијати и мучити, молио се само Богу и за се и за оне које је убио и стао поболијевати, док није и умро 1584. од страшне неке болести, која му је цијело тијело претворила у ране. Пред смрт његову покорио је козак Јермак Тимофејев Сибирију и тако је: за Јована Грозног ударен темељ сили и моћи руској у Азији.

Два коња, — Басна Лава Тодстоја. Два коња возила двоја кола теретна. Први коњ возио је добро, а други је застајао. На првог коња стали претоваривати са задњих кола; кад су све преметнули, задњи коњ пође лако и рекне првом: — Мучи се и зној. Што се будеш више старао, то ће те већма мучити. Кад су дошли на ноћиште, господар рекне: — Зашто да храним два коња, а на једном да возим? Боље да дадем једном хране до миле воље, а другог да закољем; макар ћу добити кожу. Тако је и учинио.

Смрт Стевана Синјелића и његових триста другова, Спеваћу вам, ма да знате Зна то свако српско дете То је било прошлог века, А године баш девете. Од Сенице шта се светли? Рукује л' се дан са зором? — Да! — Србија на уранку Рукова се с Црном Гором. Ал' од Ниша, Нов'-Пазара Какве магле, какве тмуше? То су Турци, што се дигли Ову светлост да угуше. Добрњац се дично бори За слободу нашу стару, А са триста српских лава Синђелић је на Чегару. Не пуштај их, брате, тамо, Где се дан са зором грли! „Нећу пустит'! — вели Стево „Ма до једног изгинули". „Ил' животом, или смрћу Задржат' их ми можемо". Три стотине српских лава Одзивљу се: „Тако ћемо!" Нећеш Туре, нећеш тамо, Оној зори, оном шару, Док је живих триота лава и Ресавца на Чегару! Борило се много, много, Бориће се још и више. Турци гину, пусто гину Собом рове напунише. Нема шанца, нема рова, Кост у кост се већем хвата; А Турцима придолазе Нове чете, нова јата. Па ка'но што нема мере За јунаштво српског соја, Исто тако, исто тако Турској војсци нема броја. Да је сваком десет снага, Не би Турке задржали. Ипак, Туре, нећеш тамо Где су Срби руковали. „Животом вас, — вели Стево „Животом вас не задржа! „А ми ћемо смрћу нашом, „Смрт је јача, смрт је бржа! г ,Живот аа род и — још то рече, И на десну глену страну, Онда трже самокреса. Сасу огањ у џебану.