Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО КОЛО

Год. VIII.

На све стране равница без краја, покривена силним шумама, блатима и језерима, испререзана многим ријекама, настањена слабо, готово пуста, таква је изгледала Русија. У прољеће, кад се топио снијег, ријеке се разлијевале, све би се претворило у једно блатно језеро. Пјешице ниси могао никамо, тешко си се и на коњу провирао напријед. Шуме су биле Пуне звјеради, блата пуна мушица и комараца. Преко ријека није било нигдје мостова, осим близу већих градова, путови никакви. Зими само, кад би се све смрзло на ужасној студени, могао си лако на саоницама ма на коју страну, ако си могао да поднесеш ужасну хладноћу, а то странци нису могли. Зато су се о Русији и причала чуда свакојака у страном свијету, што је нијесу познавали: да у њој има људи с псећом главом; људи што не говоре, него брбљају по птичји; да има у њој свијета који као медвједи спава зими, а у прољеће се буди итд. „Домострој". Странце је, осим многих других руских обичаја, зачуђавао и ропски положај руске жене. Женскоје било тада у Русији робиња оца или мужа, не само код сељака, него и код племића. Баш код богатих људи била је жена као и код Турака увијек затворена, јер код сиротиње је морала ићи по пољу радити. Туђе око није ју требало видјети, и чим мање ју је видјело, тим је више била поштована. Само старе жене имале су више слободе. Као и Туркиње, забављале су се жене у друштву пријатељица само у кућама и вртовима. Мушки су тукли жену као дијете за свашто, тако да је то био обичај. Посланик њемачког цара барон Херберштајн прича како је у Москви неки ковач Нијемац, по имену Јордан, оженио се Рускињом, а никад је није тукао. Једаред дође она њему и рекне: — „А зашто ти мене не волиш?" „Па волим те, још и колико". „Волиш, али ја још немам знака твоје љубави". Он ју је стао распитивати, какви су то знаци, а она му одврати: „Никад ме још ниси тукао". На то ју је Јордан понекад истукао људски, и причао Херберштајну да га је послије тога много више вољела. У то доба написао је поп Силвестар књигу „Домострој", у којој се говори, какав мора бити живот у једној ваљаној кући. Из те књиге види се како Херберштајн има право. И ту се описује како жену треба канџијом, кад скриви, истући за поуку и савјет. Али није добро за сваку кривицу „ио уху и обраау, ни исиод срца шаком, ни ногом, ни штачом, нити икаквим дрвеним или жељевним оруђем ударити, јер иа тога може да се излеже несрећа: да се

ослијеии, оглуши, да се осакати рука, нога, ирст или да заболи глава, ауб; а иабити корбачем с иоуком: то је и рааумно, и боли, и страшно је и здраво". Видимо дакле како су Руси и штапом и гвозденим оруђем, и шаком и ногом испод срца били. А поп Силвестар у својој књизи вели да то не треба радити стога што се може тако осакат!ити жена. Кад тога не би било, могло би се, али шта ће човјеку саката жена. Него он вели да треба корбачем и да је то и здраво. Кад се тако у књигама писало, можемо мислити шта се радило. И иначе из цијеле књиге види се како је жена била роб, као марше за рад. А робиња жена не може отхранити ни правих људи слободњака. б.

Гдје је „Српско Коло" најраспроетрањеније? Срачунали смо, колико у ком котару у Хрватској и Славонији има претплатника „Српско Коло" и на колико душа српских у ком котару дође један број „Српског Кола". Према томе рачуну има највише претплатника у котару бјеловарском, јер тамо на сиаку 71 душу српску дође један број „Српског Кола", а свега има претплатника 205. Има, додуше, у котару Војнић претплатника више, то јест има их 220. Али у котару војнићком има и Срба много више, па, ма да је толико претплатника, ипак дође један број „Српског Кола" текар на сваких 113 душа. У котару бјеловарском готово нема села, у ком има Срба, а да нема у њему макар један претплатник „Српског Кола". Кад би у сваком котару на сваку 71 душу дошло по једно „Српско Коло", као у котару бјеловарском, имало би „Српско Коло" у самој Хрватској и Славонији близу 10.000 претплатника! Како би онда „Српско Коло" могло бити велико и пуније много добре садржине. Али, невоља је у том, што Срби нису свуда тако свјесни, нити су српска господа и ратари тако заузимљиви за наш ратарски лист, као у бјеловарском котару што су.

Српски родитељи (старатељи), који желе да упуте своје ваљане Ваке од — 12 до 15 година, — на изучавање разних, корисних заната, осталих привредних струка, страних језика и тако даље, нека се пријаве што пре код својих месних учитеља, свештеника, или писмено управи „Друштва Привредник" у Загребу, па ће добити одмах сва даљна нужна упутства. Исто важи и за ваљане здраве Српкињице (макар и сиромашне или без родитеља биле) које управа Привредника у српске породице склања и намешта — а преко Српских женских добротворних задруга.