Srpsko kolo

Врој 36.

Загреб, у четвртак 9. (22.) септембра 19X0.

Год. УШ.

Излазв сваког четвртка у недЈељи » • * Цијвна за Ауетро-Угареку: на годину К 3*20 на по године К 1"80 на четврт. год. К —'80 За друге зенље : на годину 5 круна. По|еднви броЈеви 10 ттот.

пско коло

НАРОДНИ ЛИСТ

Оглаои рачунају со по цјеновнику. Ако се више од три пута увршћују, рачунају се јефтиније. • • « Уредништво се налази у Нвколићевој улиаи бр. 8. Писта се шаљу уредништву „СРПСКОГ КОЛА нароиног лмсга". Руко— аиси сс ■■ вржКвју. ~

Издаје: Друштво „Српско Коло" (д.-д.)

Уређује: Уредништво „Србобрана*

Никола Меанџија. Био је народски човек. Као човек ратар основао је Српску земљ. задругу, гдегод се радило о неком српском послу, ту си нашао њега. На скупштине Срп. сам. стр. увек је долазио и радио међу ратарима. Изабран је био у извршни одбор С. с. с. котара глинског. Кад су неки млађи људи рекли да би и у врховну управу странке, у њезин Централни (Средишњи) Одбор требало изабрати кога сељака, онда је изабран Никола Меанџија. Међу 25 људи из целе краљевине, који воде целу странку, дошао је и он. Велико одликовање. Кад је дошла Раухова влада, предстојник добаци Николи као псету некакву службу код опћине, зачепи му с кости уста-и од то доба Никола као да је прошао испод каква чаробњакова штапа. Променио се. Стао држати уз власт и то ону која је Србима крв пила, код избора жупанијских скупштинара у Глини гласао је за франковце, што су сведочили у велеиздајничкој парници против Срба, сад код нових избора он ради за одрођеног Србина, православног Хрвата Грубера из Вараждина, мађарона. Он толико ради за њега, да на скупштини Груберовој предлаже закључке (резолуције) које ће скупштина створити и на сав мах иде затим да и друге Србе ратаре повуче за собом у срамоту. Оваких људи мора што мање бити међу нама, ако смо ради добро себи. Оваки људи су узрок свему злу нашем и невољама, они су нам већи непријатељи и од Мађара, и од Шваба и од ма кога на свету. Јер кад наши противници виде да једног од првих ратара, Николу Меанџију могу претворити у свог слугу и роба, у мађарона, у човека који гласа за вешатеље Срба, само тиме што му даду службицу неку код опћине, онда они рачунају да нам могу ма какву лоповштину учинити. Кад Никола постаје брат српских вешатеља, мађаронски слуга за једну службицу, они онда мисле: „Петру ћемо дати 10 К, Јовану 2 К, Илији по литре ракије и тако даље, па ће све лако проћи: Ако поставимо вола за бана, клањаће му се као Богу, ако метнемо магарца за

кандидата/ТМсаће као луди за њега, ако им одузмемо име, права њихове земље, ако им наметнемо свој језик, још ће нам руке љубити". Судећи по оваквима, као Никола што је, они се уздају, не у своју силу и моћ, него у нашу кукавштину, у нашу поквареност, у нашу подмитљивост, у наше непоштење. И зато нам раде зло, зато нам пакосте, зато нам отимају све до голог живота. А кад би они знали да нас ништа неће моћи устрашити, да нас ни с чим неће моћи обманути, да нас никакво благо неће моћи подмитити, кад се ради о том да одбранимо своја права стара и извојујемо нова, да међу нама можеш на прсте избројати Николе Меанџије, онда би они с нама поступали као с људима и не би нам смели, све кад би и хтели, не дати што је наше. Зато ратара као Никола Меанџија што је мора нестати. Мора. Али ви питате, може ли то бити. Ви мислите, ко је такав у души, тај се променити не може. То је истина. Но многи ратари раде као Никола из незнања. Они као мисле: Шта је стало до мене једног. Коме ће шкодити, ако ја употребим прилику и помогнем се мадо. Други, опет, држе сву борбу политичку за неку господску дангубу, од које не може народу бити ни Добра ни зла. Они не знаду да ће се Мађари осилити још више и насрнути на наша права, ако победи њихов човек место народног. Они и не слуте да ће они и њихова деца скупо платити оно јадно мито, добивено за глас њихов. Они не рачунају да ће сва наша борба у политици збиља бити дангуба све дотле, док уз господу не стану чврсто и ратари. Јер шта може шака најбоље господе, ако иза ње нема народне војске? Кад би они знали то другачије би радили. Зато их треба поучавати, обавештавати, и они ће волети бити. људи као Миле Митрић, него као Никола Меанџија. Они нису покварени, рђави, они су необавештени. А они који су у души покварени, кад виде сложан поштени народ, кад виде како су остали осамљени, како их свуда прати презриви поглед и поруга, или ће се покајати или ће се притајити и повући у страну, казаће својим господарима: ми би, али не може се, вражји

Чувајте и остављајте сваки број овога листа, јер ће ван требати и послије, да га читате.