Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

99 Патријаршији, ми ћемо благодарно примити доброчинство, које нам буде Патријаршија пружила, ми ћемо бити задовољни да нам се макар иу повременим малим дозама, У концесијама с времена на време, правда подели. Ми ћемо тај успех поздравити радосно. Но при свем том ја не могу а да уз то у напред не искажем једну нашу жељу пи наш захтев, који ће мислим бити и израз мишљења свију вас.

Ја хоћу овде, господо, да дам енергичнога, израза нашој жељи да то, што се нашој народности буде учинило и ако се буде учинило, не буде као до сад, само један акт пролазнога, сил“ ним молбама и наваљивањем измамљенога или под притиском неких изузетних прилика или неке више силе изазванога расположења, да то не буде један акт чисте милости, него да то буде свечани знак бољега и правилнијега схватања, да то буде израз једнога принципа, којим се руководе надлежни фактори у Цариграду, а који би гласио: признање једнако заштићенога, положаја евих хришћанских народности у Турској, испуњење онога, што захтевају њихова неоспорна црквено - просветна права, а што у исто време виши интереси целине православне цркве и интереси правде налажу као дужност Великој Цркви према својој пастви, јер је крајње време, да се Патријаршија. већ једном испне на висину свога положаја, да се врати своме истински „васељенском“ карактеру И ми живимо у вери и нади, да ће то тако бити. Ја не бих никако желео, господо, а уверен сам да ми сви никако не желимо, да се о тој нашој