Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

44

мајум од г. 1956., који је нарочито саопштен великим силама на париском конгресу и то је саошштење добило свечанога израза у париском уговору од 1856. и тиме се Судтан на увођење рефорама ангажовао према великим силама у једном међународном уговору; и пошто је при свем том свечаном обећању и ангажману тај хатихумајум остао мртво слово на артији, онда је после двадесет и две године залуднога чекања и после нових криза и потреса дошао чл. 28. и чл. 62. берлинског уговора од г. 1878. Ту: се Порта још једном обвезала опет у једном свечаном међународном уговору да без одлагања уведе и оствари толико обећане и очекиване реФорме, у интересу сталнога умирења својих хришћанских поданика и поправке њиховога положаја и њихове судбине. И после свих тих побројаних свечаних државних и међународних аката и 0одредаба, кад се запитамо шта је од свега тога било, је ли се то испунило:— ми онда, ма гледали на најбоље дурбине и кроз „увеличавајуће“ стакло, ипак не можемо ништа, да сагледамо; ту и свечани берлински трактат није могао ништа, да помогне, јер је и чл. 62. тога уговора у главноме био досад исте судбине, као и хатихумајум од г. 1856. Ја бих могао о томе навести веома поучне интересне сведоџбе државника и публициста, који веома добро познају стање и односе у турској империји, али ја на жалост немам за то времена. У осталом најновији је и најјаснији доказ, да су све до данас обећане и у изглед стављене турске реформе остале пусте речи, у