Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

61

дом њиховог нерешеног црквено-школекога питања. Нашој браћи с оне стране Саве п Дунава желимо најбољег успеха у њиховом раду, а о нашој браћи у Старој Србији и Македонији сада, се ево води реч.

Поштовани г. председник министарства и управник наше спољашње политике, као и мој поштовани пријатељ и предговорник г. Гершић, сложни су у томе, да је црква полазна тачка за нашу браћу у Отоманској Царевини. И заиста то је тако, јер од решења црквенога питања зависи солуција школског и решење националног питања. Кад је то тако, онда нам ваља бацити летимичан поглед на историју наше цркве. Срби се и пре Св. Саве трудише да добију своју аутокефалну цркву. То је испало за руком првом архијепископу и просветитељу српском, јер он основа српеку независну архијепископију у Жичи. Свети Сава, који је у пуној мери наследио државнички таленат својега оца, беше најумнији Србин својега. доба. Он је не само основао аутокефалну српску цркву, него је у исто време умео, благодарећи својим великим способностима п вештини, да из Рима добије краљевску круну за својега брата и да њоме крунише Стевана Првовенчанога. Сјајно доба српске цркве почиње од тога доба и траје све до смрти цара Душана Сплнога. На ускре 1346. проглашен је за патријарха. архијеписко Јанићије. Њему тога дана метуше два аутокефална поглавара црквена, који су подпадали под Душанову државу, патријаршиску митру на главу, а после неколико часова он круниса Душана Силнога царском круном српском у присуству свију