Srpsko pitanje u Turskoj pred Narodnom skupštinom : (sednica skupštinska od 12 julija 1897. godine)

7

познато је влади Његовог Величанства, да народ српски има односно Старе Србије и Македоније своја неоспорно историска и традициона права.

Ма да српски народ не помишља, да се креће изван круга оне политике, која је подесна за чување мира на балканскоме полуострву и у опште у Европи, и ма да се народ српски лојално и искрено придржава те политике одржања мира, то ипак Срби не могу бити равнодушни наспрам евентуалности, које прете њиховим националним интересима. Народ српски не може никако бити без зебње и бриге, кад у једном питању балканскога полуострва, — у коме је ангажован српски живаљ и који се тиче одржања бића српскога рода, које нико не може и не сме с правом порицати, — види, да се појављују смерови, којима се иде на то, да се српски интереси игнорују и да се доведу у опасност. ;

Чланом 28. Берлинског Уговора, којим се европским провинцијама отоманске царевине гарантују не само реформе, него и органски статут и аутономан положај, створено је једно јавно и међународно право, које је признато од свију великих сила, па међу њима п од саме Турске. То право иде у прилог п српском елементу у европској Турској. Како је то право уписано у 15 риђћеши свеколике Европе, то неоспорно имају разлога сви они, који су при томе интересовани, да се позову на то при брањењу својих интереса. Шрема томе не може дакле бити сумње, дан влада Његовог Величанства има право, каои дужност. да у датоме случају потражи заштиту тих диспозиција Берлинског Уговора за српски живаљ у Старој Србији и Македонији. У том погледу има влада Његовог Величанства право, да како код Високе Порте тако и код свију потписница Берлинског Уговора, које својим потписима јемче за савесно и лојално извршење тог уговора, предузме потребне дипломатске кораке ; има право на то, тим пре, што је Србија у догађајима, који су са кодиикацијом Берлинског Уго-