Stari kralj : dramske slike jednog novembarskog dana u Albaniji 1915-te godine.

у грудима ме нешто заптива... па бих рикнуо да ме горе чују! (Још јаче и скоро кроз сузе). Зар, Боже, дотле нас дотераг!2 Зар је мало што нам земљу други отеше, што остависмо своје без заштите и помоћи, зар је мало што се мучимо и умиремо по овоме путу чувајући образ, веру, већ нас нагониш да и своје оружје дамо за. насушни хлеб»!7... (Мирније) Мене те мисли распињу а Арнаутин глади брке и чека на пушку!... (Јако, с узбуђењем). Е... хтедох да му дам, али метак!... Један једини био би му довољан!... (Стишава се и продужује причу мирнијим гласом:) Побеже од мене главом безобзирце и као да ми однесе глад!... Ја продужих пут... а ускоро се глад поново јави... сада много јаче него раније!.. ЛПа.. ипак... мисао о продаји пушке била је тако. далеко од мене!... Ммадох срећу, да ускоро наиђем на другог Арнаутина, коме без речи дадох обућу за проју!... Опет ће глад да дође, опет ће да ме мучи... (Свечано.) Ал, пушку не дам! (узима је у руке). Она ми је светиња! Њу си ми дао Ти, Стари Краљу, па зар да је продамаг Зар да се одвојим од свога највернијег друга, који ме прати, брани и слави

ПО ду