Stari kralj : dramske slike jednog novembarskog dana u Albaniji 1915-te godine.

Војник. Сад је баш једем... (довршио јепроју) (Сад сам је, ето, појео... (Погледа Старога Краља и познаде Га. Хоће да устане да Га поздрави, али га Стари Краљ задржава на месту)

Стари Краљ. Зар је даде за парче проје2!2

Војник. Морао сам, Господару... Кад ми је Арнаутин затражио обућу за проју, и ја сам помислио што Ти сада мислиш: зима је... снег је... даљина је до Скадра, где нас, како сам чуо, храна чека! Не хтедох му је дати!... Рекох себи: буди и даље гладан и трпи док можени Није Скадар преко света, издржаћеш... И пођем својим путем... Кад... и Арнаутин скакуће за мном! Сустиже ме и ухвати за пушку,.. нудећи ми проју и злато!.. Ја стадох као укопан: До тада сам за храну дао све што имађах при себи и на себи! (раскопчава копоран испод кога му се виде наге груди). Нисам ни мислио да бих и пушку могао да продам, иако је глад била велика: четири пуна дана и четири дуге ноћи! А сад2!2... Само је требало да је смакнем, па би било и проје и злата!.. Арнаутин чека... чека!.. Очи му сјаје а лице смеши, јер мисли да ће ми је скинути с рамена! (Јако с изразом:) А мени у глави бучи,

=== За =