Starmali

14 „стармали"

Једукалички роб. (Од М. Јоклјн-а.) (Продужење.) . Да им не буде дуго време, добра Једенка причала Је међу тим двојиди оружника разне приче, које су они слушали са разрогаченим очима, а грискајући једнако своје кукурузе. По кадкад је застала да причује ко тамо у соби говори? Ал увек је чула само глас стране гошће, који је био час звонак, час срдит, а по некад долазио је нежан, као да нешто моли. 0 чему ли то они разговарају ? Она је навикла да јој господар сам изиђе на поље, и да ју позове унутра, кад већ треба да се спреми сто: да сама> ире тога уђе, то би био грубијански посао, — а.ти је узалуд чекала, јер Атанасије не изиђе да. је позове. Напоследак се Јеленка већ уморила причајући двојици оружника, а и њихова дољња вилица већ је била сустала од грискања кукуруза. „Е, дете сада ви мени нриповедајте што лепо!" рече им домаћица; ал ови само врћаху главом; разјаснило се да они ни речице не разуму, ни козачки, ни татарски; јер они беху неки стран народ, каквих има довољно тамо иза земљоуза, и који су тако луди, да све страним непознатим језицима говоре. Богме 1е штета и била трошити на њих толико речи, таке лепе приповетке. У том се већ и ватра угасила на огњишту, и два оружника се извалише да спавају, а по народном им обичају, које им се ухо доле десило, оно им је било узглавље, и прионуше својски да хрчу. А глас стране госпе још се једнако чуо кроз врата и Јеленкајејош узалуд чекала господара да изиђе, да је узове да спреми стол. Па још да ју је хандрак нанео да је прислушкивала на кључаници. Јер природа јеженскиње тако удесила, да су обично савршене у томе послу т. ј. у прислушкивању на врати као, што су савршене мачке у хватању мишева; али код Јеленке је васпитање угушило то женско својство тако да ево није ни помишљала на то; баш као што има и припитомљених мачака, које заЈедно с мишевима лочу млеко из једне чиније. Али да је прислушкивала, шта гошћа њеном попи приповеда, ево шта би чула: „Ја сам Цитбара, јединица мингрелскога хетмана и наследница свега муимања; мој ће бити „Бончук" кад он умре, а већ је човек стар, има само једну ногу; не може ни коња усести". „Кад сам била још мајушна девојчица мене су заручили са ђорђем, најмањим сином козачког атамана Богдана Хмјелницког. ђорђе је онда имао четир године, а ја три. Ја га се већ и не сећам, али се сећам оног меденог колача, којим ме је даровао, и који нисам смела појести; тога се још и сада сећам". „Је ли поно, ниси ли можда чуо што о Богдану Хмјелницком. Ниси! Па нашто си онда козачки попа ? Тај је владалац био козацима исто, што је био Махумед османлијама, што је био Џингисхан Монголима, Семирама Персијанима, Собијески Пољацима, или зар ни за ове не знаш ништа?" „Богдан Хмјелницки имао је много синова. Сваки је био вођа по једне војске. Сви су погинули на бојиштима. Кад се женио син му Михајло, баш тога дана био се са Пољацима, који хтедоше отети од њега лепу Розауру, кћер молдавскога владаоца; то је била страшна битка, — десет

ј 2. за 1878. -г-ј • • — . -= хиљада пало је тога дана на бојном пољу. Тако ностављен сто, тешко да је још ко видео у чијим сватовима!" „Напоследак изгибоше Богдану сви синови и унуци, па сад је малога ђорђа увек носио уза се, дете, истом од дојке одбијено." „Имао је једну кожњу торбу обешену о седлу, ту је био стрпан мали ђорђе. само му се видела глава и две руке. Као што рекох, ђорђева лица више се не сећам; али се добро сећам кад ме је отац мој повео да ме са ђорђем заручи, и мене је метуо у неку торбу, коју је привезао своме коњу о седло, па кад су се наши родитељи састали и с коња један другом руку пружили, онда је мој младожења промолио из торбе главу са великом капом одјагњеће коже, па је са неким дугачким бичем замахивао да ме ошине, а ја сам руке дизала да се одбраним". „Тако је мали ђорђе био и при страшној оџаковској битци, где су козаци љуто страдали. Па кад је видео стари Богдан да је све пропало, и да се још само средња чета држи, остало увелико бежи, он овако рече војном свештенику (имена му не знам): Опколели су нас, — нема спасења. Али мене неће ухватити жива, — о томе буди уверен. А ти прихвати ово дете, па му буди обраном. Ти си поп, тебе татари не ће тети дирати. Заробићеду те. А ти одхрани и одгој мога Јединца. Још може време доћи да ће те га требовати. Ал онда да би могли познати е је то одиста Богданов син, ево сад ћемо га обележити". „И онда је метнуо балчак од свога ханџара у ватру, на јабуци од балчака био му је урезан печат ; оседлан коњ; тим се печатом он давно служио, — јер писати није знао. Кад се гвожђе усијало, он причврљи свој печат детету врх леви плећа. Ионда је попа са торбом и са дететом бегао онамо, где је видео највећи прах. А Богдан узе кајасе у зубе, па са копљем и јатаганом одјезди тамо, где се најљуће клало и крвавило, и тамо се борио све док му не избише душу из тела". „Л шта је после било са малим ђорђем, то нико није ни разбирао." „Козаци пак кад не нађоше више никога од старе им владалачке породице, они изабраше новог владаоца, који и сада влада: Дорож,енко." „Дороженко је савезник персијански." Али сад је на руски престо сео један младић, Петар, који има огромнијих планова, но што их имађаше отац му." „Он хоће козаке, који верују исту веру, говоре истим језиком као и Руси, хоће да их одврати од Турака, њихових садањих савезника. Хоће да прикупи све православне под знамењем двојна крста." „А.л Дороженко је већ пристао уз Турке. Он мора пасти и другоме начинити места." „Ваља потражити несталог Богдаповог сина." „Толико се разабрало, да су онога попа, којемјеовај био поверен, ухватили и са други јзаробљеним козацима одвели у Крим. Ту су се сви настанили и одомаћили." „Ту мора бити и Богданов син. „Цар Петар тражи кнежевића ; а ја тражим свога заручника." „Идем Кримом уздуж и попреко, свакога попа питам за њ. Нико не зна да ми што каже. Била сам и у Архимандрита, и он не зна ни о каквоме кнежевићу." „Сад идем даље." „Заверила сам се да ћу потражити свога младожењу до