Starmali

Ј/ РЕЂУЈЕ |3.ј1. ^ЈОВАНОВИТЛ . гјтавни сарадчик: АБУКАЗЕМ.

ГОДПНА БРВА У ј^ОВОМЕ рАДУ 10. Септембра 1878.

Ј^вдАЈЕ ШТАМПА*ЛјА р. ЈГаЈЕВИТЧА ИЗЛАЗАК И ЦЕНУ ВИДИ НА ЗАВРШЕТКУ ЛИСТА.

Басна о лажк, Негда, негда, браћо драга, Лаж је била го.ча нага, Без сукњица, марамица, Без шалова, машлијица, Без одела икаквога, И без листа смоковнога. Зато сретна била није, Куд је дошла познали је Свако јој је у брк рекб: Познајем те, гадна секо! Хоћеш амо, ја ћ у преко, Само да смо на далеко. Дуго ј' тако потрајало. То се лажи додијало Па се поче тужит' богу: ,,'Вако живет 1 ја не могу !" Ту је било дреке, плача: „Дај ми, боже, огртача! - '' Ал се п бог иа њу гнутпа, Па јој жеље не саслуша. Ал то чуо Роми Даба, Па јој рече: Жено слаба, Тво.ји боли баш су л.ути, Ја те жалим, помоћ 1 ћу ти Крај ће бити твојој муци, Ево т 1 р"\ 7 хо, па с 1 обуци!" ђаво даје а лаж прима; То одело и сад има Т" је рухо врло вајно, Кадкад црно, кадкад сјајно Кад сребрно, кад и златно, Али увек елегантно. То одело блудној ћери

Сад отвара сваке двери. Тим оделом покривена Штована је блудна жена, То одело њојзи гове, А знате-ли како с' зове ? Д и п л о м а ц и ј а Тако она свуд корача ; Ко је не зна, скупо ј' плаћа, Скупо плаћа речи шупље, Ко је позна, још п скупље.

е р и ш т а 1'лнка иа ншвота. Јулије био је љубимац женскиња. Све су у њега залубљене. А зашто? Је ли лен'? Није? Је ли богаг? Сачувај боже! Да није по чему елаван ? Није ни то! Ах, дакле зашто ? Слушајте еамо ! Јулије је оличена злонамерност. Сваки његов поглед свака његова реч, то је канибалска малиција. Кад је у друштву лепих госпа и дивних дура, онда је тако ужасно равнодушан, као да ни најмање осетљивости нема према лепоме полу. Као Дон Цезар претвара се и лреставља хладнога мрзиоца на све, чиме управо раздражи до највећег степена страсти целог лепог пола. Јулије је узор мушкиња. Кад би се сви понашали тако равнодушно, хладно и мрско, као што је чинио Јулије, половина женског света би полудила. Јулије, та оличена и оваплоћена фотографија ледене равнодушности, седео је на дивану и луштао је из своје цигаре прозрачне димове задубљен у дубоке мисли. Ту уђе писмоноша и иредаде му писмо. Писмо ружичаста артија . . . златан оквир . .. мирис .. . зацело, опет какво љубавно писмо, рече Јулије сам себи, и бади га на сто не огнечаћена.