Starmali

ВЈАСИИК ЗМАНОВАП ШАПОВИБ. |= ГОДИНА ДРУГА т ЦЗДАЈЕ Ш1АМПАРИЈА А. ПАЈЕВИћА. ГЛАВНИ САРЛДНЦК "У" ЖОВОМЕ С А Д У ИЗЛАЗДК И ЦЕНУ АВУКАЗЕМ. 20 Августа 187<>. види НА ЗАВРШЕТКУ ЛИСТА.

С ■/' -

Песма једног сужника, (По Анаст. Грину). Дајте ми бар књигу, да ми дух разгади! — Нису ми је далп. Хоће да ми душу жеђу. глађу море . . . — Добро, ја ћу дигнут' очи моје горе, И небо је књига, сам је бог напис'о, У њојзи ћу наћи многу дивну мис'о И утехе многе, вечите и свете — Ту ми књигу барем отети не сметс! II ја видим тамо просторе безкрајне, Ко уздахе чисте невиности сјајне; Ја видим слободу из одаје тесне, Вндим небо, — али кроз шипке жељезне. Ја видим облаке где их ветар лови, А у њима леже божји благослови; Не беж'те, облаци, спуштајте се амо, Ја вас видим лепо, — ал кроз гвожђе само! Видим после ноћи како исток плави, Па се зарумени, па се закрвави, Полумесед бледи од зоре је през'о, Све то сужник видим — али кроз жељезо. Непогода стаде, — и ја видим дугу, — Ох како се дивно опружила к југу, То знамења мира видим преда мноме, — Ал кроз црне крсте на прозору моме. Видим лист раза р трт широкога неба, Из њега ми душа чита што јој треба; Пе престајем гледат' у ту књигу ретку, —• Ја је видим - али кроз црну решетку. Ал зар и та слова, која небо пише, Зар и томе листу човек цензурише ?!

Јер мепи се чини: најбоље идеје Којима се душа промрзнута греје, Најлепше легенде и најдубљи смис'о, Најглавније чланке, најсветију мис'о, Најдивнија места на том листу дивном Да је неко руком испрекршт'о кивном, Гледајућ' кроз прозор слободној висини 'Гако ми се чини. 3-Ј. Ј.

Шмилово страданије. Путујући на лађи седео сам на „фердеку" и гледао како пролазе поред мене лепи предели, брда и долине, шумарци и стене, куће и колибе и чега ти ту нема нанизано на два дугачка низа, десно и лево. Вама је дуго време! - • рече ми неки немирни старкеља, који је више пута крај мене седао па опет устајао, једанпут је и ватре од мене искао, а више пута је зевнуо па рекао: Ја, ја, зо 131; <Јав! Видело се да му је било до разговора. Вама је дуго време? поновп он још једаред, мислећи да га први пут нисам чуо. Мени се више чини као да је вама дуго време, па би се радовали да нађете кога којн од исте болесги болује. , — одговорим му ја. Ха ха ха ! имате право. Нема друштва, нема разговора. Какво ми је то путовање! А л кад сам оно пре месец дана путовао из Беча у Пешту, е то вам је био хец, док сам год жив нећу заборавити. Хец! ? — А да неће ту бити каква штофа за Стармалог? помислим ја у себи; а старцу одговорим : е да ! Па хоћете-ли ла вам приповедим како је то било? Ако вам је по вољи; радо ћу слушати, само не иштите да ја вама што приповедам. Старкеља запали нову цигару и ево вам његове приповетке: