Starmali

„стармали" ерој 24. за 1879. 187

Буцов и кесега. (И.ч мог ђаковања.) (Свршетак.) Овог дана као и сваког другог сунце се било родило и нашло запад свој. Дошла је ноћ. Могао би и ја да метнем неколико редова песничких тачака па онда свако нека замишља како зна и како ја односно песник нисмо умели да замислимо каква је билн ова љубавна и пунозначајна ноћ. Али ова ноћ! ? она је била — као и обично тавна, Месец је и сада стајао на оном истом месту на ком се и сваке ноћи у исто време налази, а ситне звезде, оне су стајале где је која хтела и места добила. Сјајнп зраци бледа месеца начинртли су од ове ноћи дан, да су се око једанаест часова исте ноћи могла видети два човека, који су замишљено стојали близу једних вратница. Ко су ти људи? шта их је довело овамо? ко зна какве су им црни смери инамере? или да нису путници који склоништа траже? одговор је — нису ни једно ни друго, то смо били ја и мој буцов, истина и ми не стајасмо без цељи и намере, аљине нису биле црне и опаке, на против оне су имале да буду најбоље и најлепше, јер ја сам се и он договарали како ћемо да удесимо наш, односно њен и његов „рендец-воуц" Мој се јунак држао оне познате песме: „Чуј дико шта велим Тебе љубит' ја желим, Чекај ме на пољу Ако ти је на вољу, Ја ћу доћи Око пола ноћи Код тебе! И доиста, он Је, она је, они су, а и ја уз њих чекасмо поноћ. Али ја сам и заборавио да вам кажем шта смо наумили чиниги. Сигурно вам је позната песма : „Милквна кућа на крају Крај њене куће пси лају" Тако је нешто било и овде. Истина керова се нисмо имали бојати (јер су имали само једну пудлицу), али кућа је била на крају а око куће оиет зид а тај зид оает је био препрека, коју је мој одважни јуноша имао или да пређе или да одклони. Требало му је прећи преко зида, али зид беше висок, требало се на њега попети, није се могло, нужне беху лествице, није их било и сад се је морало пронаћи средство да се та препрека, односно зид, уклони, требало је им добавити лествице, или да је мој јунак имао којом срећом од оних „јерихонски труба" у које кад су синови Израјиља дували зидови се по такту сами рушили, али тог свег не беше, но — љубав је досетљива она се свему довије. „Знаш шта брате! ти си доста висок па стани уз зид а ја ћу се попети на твоја рамена и препреке је нестало. Оћеш ли ми то учинити?" говорио је он молећи. „Ни већој се властп нисам протнвио а камо ли овој, но само како ћеш на ону страну?" питао сам ја. „Ни бриге те" рече он весело „ја ћу на другу страну скочити." „А натраг како ћеш?"

„Има ваљда у њезинаоца каквих лествица, а и она ће ми врата отворити" говорио је он гурајући ме уз зид. Ја се примакнем зиду, и док си три избројао он већ стајаше на зиду. „Ти ме чекај ту" шапну ми он са зида, окрете се и одједаред — бућ! зачу се такав неки глас, а одмах за тим „ Помагај брате! удави се!" Нисам знао шта да радим, преко зида нисам могао а нисам знао ни шта се опет догодило, мислио сам о свачему, а он непрестано виче „помагај" с\ тога се одважим и приђем прозору од собе у којој је г. Авакумовић спавао. Куц! куц! — „Ко је?" — „Ја сам." — „Ко сте ви?" — „Ја ваш комшија." — Шта„ желите?" — „Отворте прозор па ћу вам све казати." — „Дођите у јутру, лако ноћ !" — „За име бога отворте, помоћ!" — „Ја нисам лекар." — „Али отворте". — „Но шта вам је ? Недате мирним грађанима ни ноћу мира" говорио је г. Авакумовић отварајући прозор. — „Али овде је нужна прека помоћ, мој друг оће да се удави". — „Где?" — „У вашој авлији". — „ У мојој авлији! јесте ви при себи". — „Мислим да јесам. Ево чујте" и сад се опет зачу „Помагај брате." — „Јесте ли сада уверени? Он ми није одговорио, брзо затвори прозор у место њега отвори врата и обојица се упутимо месту страданија; а кад тамо а мој буцов праћака се по кречани. Сав до грла био је у кречу, срећа што се још уватио за неку даску, јер је могао још горе проћи јер кречана у коју је мој буцов — гоњен завидљивом судбином — са зида скочио, беше доста дубока, да и ако је био буцов ипак из ње неби испливао. Пре свега се г. Авакумовић и ја пожуримо да га из креча извадимо и од истог у колико се дало очистимо, а за овим дође питање од стране г. Авакумовића од куд буцов у његовој кречани. Сад смо обојица баш као рибе ћутали. Г. Авакумовић као да се је брзо јаду досетио увати мога буцова једном руком за бели анцуг а другом му показа отворене вратнице, а у место дуга говора он му само рече „Мој синко још си млад те запамти ово: „Ко у школн љубав води, тај решетом воду вади," затимсе окрену мени и рече „Збогом" и оде у своју собу. Па и на мене је сад ред да и ја то исто учиним, т. ј. да свршим и да вам речем збогом, јер сада сге чули скоро све што сам и сам знао, а ништа се више важнога није ни догодило пошто се буцов наскоро из нашег стана одселио а госпођица кесега у другу собу из авлије преместила, и дакле „збогом." Коетић. *