Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 3. ЗА 1881.

данас читам Абердарове грдње у „Виделу" против Лазе Костића. Онда сам с већом вољом учио у нашој вероисповедној школи наш слатки матерњи језик, него што. данас српска дечица у комуналним школама уче мађарски језик. Онда сам радије гледао мале девојчице како шију хаљинице и перу рубље својим луткицама, наго што данас гледим како се госпе и госпођице (у Кини и Јапану) играју карте. Онда сам се већма радовао кад изађе која нова Доситијева књига, него данас кад читам оглас на „Српског галантома". Онда сам у безазлености својој већма уживао кад сам чуо, да је који српски трговац купио кућу и салаш, него данас кад видим да која Фирма падне. Онда ми је душу већма уздивало кад сам читао славна дела Карађорђева, него ли данас кад читам по новинама какав Карађорђевићев „пуч" у Србији. Онда ми је више годило срцу и души, кад сам целивао десницу владици, који је оставио нашој гимназији кућу у вредности 40.000 Фор., препарандији у Сомбору многе штиаендије, новосадском гробљу цркву н школу и који је написао до педесет моралних и поучних књига за свој народ, него ли дана?, кад морам да узмем перо у руку, те да се горко шалим и да . . . Онда сам волео слушати и правило ми је „шпас" кад пиљарице грде и пзују, данас пак никад не читам „Ујвидек" и „Пестер жмурнал". Онда сам се радо тоциљао по тротоарима новосадским, а сада овако стар све се бојим да не склизнем на тротоару и скрјам ногу. Из овога свега сљедује, да су оно била сретнија времена, кад још нисмо имали бркова ни „шнуФтикле"; кад смо држали, да је наш учитељ иајвећи господин на свету, а још нисмо знали за ону много већу господу у Будапешти; кад смо за неке наше попове мислили да су свештеници, а нисмо знали, да ће они у старости својој поотати „ешпереши* и „плебаноши" у корист православне цркве и вере својих праотаца; кад као безазлена деца нисмо знали шта је то наша црквена автономија, а сад видимо да се она састоји у томе, да православни „плебаноши" шиљу министру поверенице и молбе, да овај не остане „на по пута", него да предузме строжије мере спрам српскога народа, да га не мази више. Па де су такви „плебаноши* ? запитаће који поштовани читалац. Наћи ћеш их лако у — шетњи по Новом Саду. Аб.

Фрајлици Отилији. Ви сте тако сјајна слика За ко'м многи слепећ' гину; Ја вас не смем гледат' з близа, Морам ићи у даљину. Ви сте неко рајско цвеће! То се чуло већем свуда Јер то каже мајка ваша (Која жели да вас уда).

Знате лепо спустит' главу — А увек је лева страна Кад вас видим, чините ми с' Као екстракт из романа. Ваш је језик тако миран; Он не штипа, он не вређа; Не напада никог с лица, (Не знам како ј' иза леђа). Ко сме искат' вапху руку ?! — Та је рука тако Фина, Један стисак, па је неста, (Оста бара — глицерина.) Ваше ј' лице рујна ружа Што по белом плива млеку, (Ко га види трипут викне: „Бог да живи апотеку!") Ваша ј' коса тако дуга, Њом вам ветар пете лупа. — Така коса, — така коса(Мора да је здраво скупа)., Ко је песник од заната Очи ће вам опевати, Из њих вири душа ваша, ( — То с' не може замазати): И мене сте погледали; Тај је поглед такав био, Да сам моро уздахнути; „Отилијо, 0—ти—лијо!" И заиста, да сте другча (Можда) би ми мила били. Како ј' да је — прим'те песму — Њу сте д а в н о заслужили; Т. У. И. Тутидо.

На новосадској пијаци. — Јб паро^ Јапоз МсзП поздравиће ових дана један добар брат Србин, једну извесну особу. Особа се узвери. — Хо, нећемо, тако^ господине, — рећи ће даље наш брат Србин, — ви треба да платите алдумаш! — Какав алдумаш? — Што сте постали плебанош.

Е П И Г р а М. Езрегез, езрегез, Ал ту љагу не спереш !