Starmali

46

„СТАРМАЛИ" ЕРОЈ (ј. ЗА 1881.

Само нек је супе. „Таео," викнем ја моме Фамулусу, кад сам оно био у Михајловцу учитељ, „ја сам ти ; брајко гладан као вук!" „Е па да ти печем једну каву," рече услужни Таса. „Немој, Тасо, данас нећемо Фруштукати, рад сам леп ручак да кувамо, па хоћу да још већма огладнимо, те ћемо слађе ручати." „Па шта ћечо ручати данас ?" запита Таса, „хоћеш да ти печем јаја ?" „Па јуче смо имали јаја !" „Било јуче, али данас није. Јуче смо куваних имали, то није све једно," испречи се Таса на ме, „ја ти знам јаја на сто начина зготовити, прво пресних, да их пијеш, друго полукуваних, да умачеш, после тврдих, ^а их жваћеш. Сад долазе печена и то на ситно измрвљена тако звана кајгана, па онда целих на масти или огледалца, даље у љусци печена. Истина неки говоре, да је то један враг што и тврдо кувана, али ја то недам рећи, јер што је печено, није кувано, а што је кувано није печено. Тек је печено слађе, па нека говори, ко шта хоће. Е па онда имам —" „Добро добро," прекидох га ја „ја сам потпуно уверен, да си ти добар ашчија (кувар) и да ти равна нема у свој Босни и Херцеговини." „Та нема тог јела, које ја незнам кувати", одговори Таса с поносом. „Е па добро, данас ћемо кувати нешто лепо, што још нисмо кували до сад. Данас ћеш ми правити супу." „Су-п\'?!! а стаде Тиса отезати, отворив своја велика уста. Имао је на глави мален, прљав Фес без кићанке, само се исправио онај репић на врх Феса, кроз који се кићанка увлачи, те му Фес изгледаше као каква црепња, под којом се ногача пече. Таса гледи у мене а ја у њега и тек носле дуге почивке запита ме: „А шта је то супа ?" „Иди само до Анте Ђорђевића, кмета, па донеси пола оке говедине, те ћеш после видити шта је," рекох и дадох му паре. Док сам се ја умио и обукао, у том је Таса донео месо, ја му рекох, да га опере, ставим га у чисту изворну воду, турим у лонац три главице црна лука у место зелени и наложим Таси да пази на супу и да скида пену, која се буде појавила на површини, а ја ћу га већ обилазити, те ћу после школе доћи и сам, и даље наређивати. Еад сам пустио ђаке, одем и сам у кујну, да видим ашчију шта ради. Супа је почела врити. „Е добро је, дедер Тасо соли мало!" Осолим је и онда се латим соса. Зановедим Таси, да насече црна лука једно четир главице, јер ја волем тај сос. Кад је лукац био исечен, метнем у шерпењу, која је брала од нрилике литру и по, масти, а кад се маст истопила, бацим лукац у нутра и почнем с највећом пажњом мешати, да лук не загоре. Таси наредим, да држи брашно у приправности а ја сам опет држао у другој руци воду. Мало сам зебао. да неће сос добро изпасти, али 1дри свем том био сам сигуран, да га знам правити, те сам онако гладан радујући се правом и уредном ручку, ког сам одавна желио, весело око банка звиждукао. Лукац у том стаде руменити, и ја усувши воде повичем Таси : „сипај !" Таса уплашен изручи за пуне две шаке брашна, а ја држ мешај, да се неби брашно сгрудвало. Све теже и теже пролазила је варјача кроз сос, у један мах запе и застаде и мене обли зној. Сос се сгуснуо, као ћириш." „Тасо, воде !" Таса саспе за једно пола сатљика воде и ја ти стадох сос мешати и што се сос већма разбистравао, то ми ум иоче сгушавати се од тешке ексеперименталне вичозоФије. На скоро ми труд би награђен јер сос дође у бистри-

је стање, баш као брља на сокаку. То ми се недопадне, те ја оиет успем брашна и станем мешати. На то се сос опет сгусне, а ја опет воде. Он се опет направи брљом. Тако сам допуњавао час брашном час водом, док неиспуних сву шерпењу. Даље нисам био кадар герати владајући се по оној пословици „Пружај се према губеру! т. ј. у овој прилици према шерпењи." Сос дакле беше готов, скинем га с ватре и оставим га у страну. Сад ваља замесити на супу. Шта ћу Боже правити ? Требало би по закону да буду резанци, јер онда знам, да је слава и свегац, кад видим на супи резанаца, а ја сам се томе дану као свом крсном имену радовао. Али како ћу без оклагије развити тесто? Ја вам дакле намислим, да замесим у тигању они ваљушака, што се кашиком ваде и јеДан по један у суд гурају. Узмем брашна и јаја и масти па удри замешуј. Кад се све измешало, видим да не ваља, јер сам сувише брашна метнуо у нутра. Није дакле вајде. Не можеш од судбе своје утећи. Судбина је хтела, да ја једем резанце, да запамтим да је тога дана за мене светац био. Узмем тањир са благонадеждним ваљушцима и изручим на сто. Додам брашна и замесим на тврдо за резанце. „Тасо, иди у комшилук код Петра Брдара (Радовановића) и донеси оклагију." „Ма господине, а шта је то оклагија ?" запита Таса. „Та оно дрво, шго се тесто њиме растеже," одговорим ја. „Какво ли је го дрво, боже мој !" „А како ви растежете?" „Ми то на обге." „А шта су обге?" упитам ја. „Па црепуља, ми метемо на црепуљу тесто па нас троје четворо развлачимо свако себи, док се неистањи." „Ха, ха, ха," стадем се ја церити, ухватив се за трбух, „али чоче, ми не можемо онда на обге, кад нас само двојица има, то ваљда и сам видиш ! Нама дакле треба оклагија." Тако ја Тасу убедим, да нам је заиста потребно то женско оруђе а кад сам му растумачио како оклагија изгледа, рече ми он: .Чекај, сад ћу ја теби донети оклагију," и оде. Ја се позабавих око ручка, али у један мах чујем неки шушањ за ле!ји, као кад ветар шумским дрвљем затресе. Обазрех се и видех Тасу, како вуче за собом неко лишће. „Шта ћеш море бре с тим, повиках му ?" „Па донесох ти оклагију бре." „Каква је то оклагија за име Бога живога !" пљеснув се рукама, повиках ја зачуђено, „та то је прас (нрази лук)!" Црас у Србији врло велик нарасте, скоро с човека и стабло му је дебело као детиња рука. Таса узе нож, па вискац по луку, те одјакари лишће и корен и предаде ми стабло „ево ти на оклагија, ако и није као ваша чвабска, али је природнија." „И оригиналнија," додадох ја. Ја дакле размесим тесто с луком, де сгадох мислити : хоћули лист сећи на више делова, као што сам гледао, да неке куварице раде, или ћу сав увити. Решим се да сав увијем, небили резанци дужи били и тако мој свечани дан већма увеличавали. Савијем и почнем сећи Али као и сваки који је неук каквом послу, стадох и устима и носем, и обрвама и ушима руци помагати. Плазио сам језик, бекељио се на сву меру а Таса је нетреминице зачуђено у мене гледао, мислећи, да и то спада на ствар. „Бог и вјера господине, ја то небих умјео тако мицати устима и обрвама. Богме, да нема тебе ја никад неби ео супе," рече дубоко узданувши. ј Кад сам насекао заједно четир прста, стадох размршавати резанце, али јок, хоћеш ! Та не може и размрсити, ни сам велики Александар, који; је Гордијев чвор једним ударцем размрсио. Све се то слепило, јер нисам по пропису листа намазао брашном, кад сам га савијао.