Starmali

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 1. ЗА 1882.

Ћпра. Даклем нашк нови домаћи жапдари појавили су се већ и то прво у Темишвару. Сиира. Алп ја нисам чуо даје у Темишвару баш највећа несигурност. Несигурност је већа у дру-

Ш гим пределима.

Ћира. Ето ти га на ! Та они нису стражари несигурности, него сигурности.

Ћира. Је-ди Спиро, је-ли истина Сиира. Јесте. Ћира. А шта јесте I

Сиира. То што ниси танским новинама.

читао у Бечким и Пеш-

Ћира. Били ти мееи, Спиро, знао казати шта је ТО Уег \Ув5 1111 §. Сиира. V е г е 8 и п § је немачка реч и значи то што и трухлење, трулеж. Ћира. А, даклем то је намењено нашем црквеношколском напретку још онда, кад је наименован Анђелић за „Уегтевега" патријаршије.

Наша новија лирика. Управо треба да сам рекао: „Наша најновија лирика," јер ће овде о најновијим песмама неким бити реч, но кад сам већ казао „новија", онда нека остане тако, мрзи ме да бришем. Седим ја пред нову годину на мојој столици пред писаћим столом и штудирам шта ћу да пишем. Да ли какав уводни чланак о соди-води или чивуткињи Сари Бернхардовој, или да пишем какву „Читуљу'' за „Јавор", или пак који уштипак за „Стармалог", или да ли да пишем љубавно писмо каквом дужнику или да пишем рачун каквој лепој госпођици — доста то, да су ме сврбили прсти и по што по то морао сам сести да пишем. Пошто нисам уеапред ни о чему мислио, и како нисам имао никакве теме, никаквих мисли и никаквог одушевлења, то сам се онда наравно решио да пишем — иесме. Нисам ни сањао, каква ме помоћ чека, какве ће ми се теме ставити на расположење. Помислите само, седим ја тако, палећи по деветнаести пут једну аустријску цигару, а неко куц-куц на врата. — Добар дан : господине! рече мој добри Шандор, разноситељ „Заставе". — Добар дан, Шандоре. — Ја би вас молио господине, да ми напишете „поздрав" читаоцима „Заставе" за нову годину. — Хоћу, Шапдоре, хоћу. Шандор оде, а ја сам хвалио бога, што дођох без многог лупања главе до згодне теме, те му написах овај Поздрав на нову годину !882. ПознаЈете л' ви „Заставу*. Седамнајстолетну мому?

Одавна је ја разносим Већ сам стеко и диилому. Познајете — како не би ! Носим вам је двеста пута. Било сунце или киша, Или била зима љута. Ви читасте чланке њене, И занимљив многи опие, Нико није забрањив'о. Б1сеа1 <1 [ие — увек — уо!т". 0 Бизмарку, Калнокију, Сари Бернард, о слободи, 0 Стојану и Герману, И анатеринској води. А кад вам се на „Огласе" Жедан поглед кадгод оте Ту нађосте : соду, капље, Оглас звона' ђорђа Боте. „Нема више зубобоље!" „Чај Виљемов — нектар исти — !" -Еонфекције за госиође". И „пилула, што крв чисти!" Тако сам се целог лета За нотребе стар'о ваше, Те сам чисто малаксао, Јер ме бриге обхрваше. Желећи вам сваку срећу, Са напретком сваким лепим, Молио бих да с' старате. Да се мало сад поткрепим. Шандор разносач „Заставе". Таман ја довршио, ал' ево ти нашег Паје, разносача „Српског кола." Одмах сам помислио, да ће и он то исто желити, па се нисам ни преварио у нади, јер и он је хтео да из поштовања према читаоцима „Кола" честита им нову годину. — Дођи Павле после подне, биће готово ! Таки ударим и његов поздрав на шан, уместо коже узмем хартије, уместо шпла — перо, место ћириса мастило и тако скрпим ове наглавке: Поздрав на нову годину 1882. Лети „Коло" наоколо, „Српско Коло", коло лако, „Хајд' у „Коло", ко ј' за коло" На челу му чита свако. Но лако је читати га, Поред чаше, топле пећи, Ал' свуда га разносити То је терет много већи. И по блату, и но снегу^ Или макар ветар био Водит' „Коло" по вароши То баш није пос'о мио ! А ја сам га — к'о што знате Целог года мор'о водит', По калдрми крезубавој, И чапашу мор'о ходит', Но није ми труда жао,