Starmali
42
„ СТАРМАЛИ * БРОЈ 6. ЗА 1882.
Будућност ће једном синут' У најлепшем сјају свом, Сви краљеви своје круне Поскидаће тад пред њом. Новом добу неће требат' Ал' док дође данак тај, Срб ће чуват', — Срб ће Српске круне поштен сјај. Провејаће једна мис'о Свих србињских груди жар ; Да ојача своју снагу Згрлиће се млад и стар. Душман неће дочекати, Да с' раздора Србин мре, -
ит
I
—0-°§—о§=
— Сваки своје уверење Жртвоваће много пре. Кад се пита о животу, Снагу ј' дизат': ирви лек, Без живота Србину би Залуд дош'о бољи век. Само тако ја разумем Данас општи српски клик. Само тако наше жртве Добијају свестан лик. Химне певат' ја не могу Не осећам с' на то зван. Ал' се могу молит' богу: СреЛан био овај дан!*) ■
Шетња по Новом Саду. С1У. Први зради пролеЛа већ се појављују у природи : миомирна љубичица већ у велико ниче у руницама од дугмета наших курмахера; невина дечица наша већ су почела пролетње хаљинице и шкрофле да добивају; дунавске лађе већ су започеле да илове и да путнике и мађарске касире носе у далеке крајеве света; паробродски (и руски) агенти већ су се по новинарским извештајима дали у велики посао; рибари и пештански министри пецају сомове ; невипе птице ластавице већ су се кренуле из Африке, да направе места дру Емилу Холубу, који се спрема да онет путује у африканске нустиње; топлоту и грејање већ почињемо и без новаца добијати из неоесне фуруне; а, хвала богу, и у Београду је сијнуло и оно давно очекивано исторично „иролебе а , које нам донесе красни цветак и украс — краљевину српску\ У пролеће обично скида човек са леђа и грбаче тешке хаљине и огртаче, дај боже, да с овим пролећем скинемо и ми све што нам је тешко било на грбачи, дај боже, да у новој краљевини српској засија сјајно и топло сунце слободе, слоге, среИе, и благослова\ А од кога зависи слога и јединство, братство и љубав у земљи Душановој, у земљи српској ? Зависи лп од светога Боне или од хинеских мандарина? Зависи ли од орангутана на острвима Борнео и Суматри или од Зулукафера и од бубуљице на носу перзијскога шаха? Не, не, ја бих, рекао да то зависи од — нас самих, од нас самих, од нашег срца и разума, од наше воље и памети. Је ли боља мржња него љубав Је ли снасоноснија сва^а од мира ? Је ли боље растројено рушење него заједнички рад? Па ако није опда одбацимо мржњу и свађу, манимо се рушења и квара, а пригрлимо братску љубав
и блажени мир и латимо се сложнога рада у корист отацбине, па нека престану потребе новинарских вечитих препирака, бесплодних полемика, празних и пакосних „изјава", и нека све то утоне у мору заборава, а што је ко ногрешио нека исправи, а од сада нека под жезлом новога краља српског нроцвета земља Србија све лепше и лепше, све бујније и бујније на срећу и дику свима синовима Србије а на радост васцелом народу. То би желили ми одавде браћи својој у суседној монархији, а браћи и по крви и језику! Но сад још долази питање: ко ће извршити свечани акт крунисања у Жичи седмовратној? Где је црквена поглавица, гато је благословила војску српску, кад се кренула пре неку годину да извојује независност кнежевини и спреми пута краљевини српској? Ми се одавде издалека надамо, да ће први чин краљевске владе бити, да се народпа радост увелича тиме, што би се позвала она иста рука, да благослови и новога краља српског и онда би држали, да је Србија земља сретна, јер у своме крилу грли праву и искрену браћу и пријатеље отаџбини, а не —, но, лепа ствар! Та зар је ово „Стармали", за који ја пишем ?! Па што ви то мени нисте пре казали? А ја бога ми, држим, да пишем за „Хришћански весник" или за други који наш ваљани црквени и педагошки лист! Та за „Стармали" треба писати гиаљиво и лакрдијашки, а не поповати ваздан о свађи, неслози, мржњи и т. д., та то пас и од куЛе тера! Ал бадава је сад. Сад су ме тако обузеле мисли о краљевипи српскоЈ, о слози и љубави, о поправљању учињених гиксера — да ме је скроз пробила најсвечанија озбиљност и не пада ми наум ама баш никаква шала и лакрдија, а и да ми падне, ја би се нашао па њу увређен и оправио бих је до сто „До-
мишљана" ! *) Еод нрвам уткском опште радости, при укрштају разних осеКаја, мисли, дужности (српских и надсрпских), оте ми се у једиом тренуту ова песма из душе. И ја је оваку, као што је, неуглађепу (али искрену), непоправљану, да и непрочитапу, нуштам у вихар дапашње радости, увереи, да она пије издив само моје, веК излив још мпогих српских душа. З.-Ј. Ј.