Starmali

„стармали" БРОЈ 13. ЗА 1882.

99

дознали смо, ако ништа друго, а оно то, да су школска деца јача од наоружаних жандара. * * * 4- Цела је истина, да је опозиција у београдском позоришту изазвала иреврат. (Т. ј. иублика се морала ире вратити кући, него што је требало, т. ј. пре него што се „Рабагас* свршио). * * % Ц- 11а кад им није право да ко виче „живила реиублика! и за што они дају у позоришту да се иреставља комад, који је поникао у реиублици француској Т * Нг * Кад се за Босну, Херцеговину и Аустрију забрањују листови са подозривим насловима, као : „Сриска независност.", п Сриска краљевина", „Сри■ ско коло а „Народно ослобојјење" и т. д., онда нема преча лека против тога, него давати својим листовима питоме и скромне наслове, као : „ Срце Жсусово". „Католички дневник", „Фраторско ослобођење" „Тлас св. Јеролима", „Застава св. Боне*, „ Језујитско коло", .,Штросмајерова краљевина„Денунцијаптска нвзависност и нека је овда према наслову и садржај, па ни бригеша ! * * Ј) Министар Гарашанин је дао затворити, Ћосу" Без сумњес то^а, што „ Ћоса" пећена његову воденицу. — „Не" беше му лаконски одговорено. —- „Јели могуће? ви млад човек па да не пушите?!" чудио се он. „А чак и палидрвца при себи имате." — „Е видите, то опет има свог оправданог узрока. Једно што је то ђачки обичај, да се увек палидрвда из кафане понесу, а друго шго се чешће дешава, да који од мојих другова пушаџија, оће да запали цигару, нема случајно машине, и онда читава мука, док исте где не нађе, или код ма кога своју цигару не припали" говорио сам и онет са оном истом учтивошћу, и заузех положај поН ше 4ап§еге. Али мој старчић као да се на све то слабо, или ни мало није обзирао, он настави одмах смешећи се даље. — „Дакле госнодин је ђак?" Ја климну главом. — „Хе! хе, хе! што ти је младеж, исто онаква као и пре педесет година. Знате ли синовче да је још онда тај обичај постојао, јошкадје Доситије на Лицеју предавао. — „Шта, зар сте ви слушали Доситија ?" питао сам ја радознало. — „Омо не баш њега, али покојни Коста Бранковић, био ми је професор .Мислословија" или као што је ви данас зовете логике. Еј, била су то сретна и блажена времена, и ми смо тада били ђаци, и скоро да смо боље ђаковали но ви сада" говораше старац речима, чији је глас показивао да су му се у души пробудиле старе усномене из млађани доба Зато да неби прекинули разговор запитах га: — „А зар ми данас не живимо по ђачки, та певамо и ми још ону : Блажен ти је живот ђачки Ирепун сваке сласти, Живот ирави баш момачки Код сваког у части."

❖ * * ^ ,,Видело и доеоси у броју од б. маја један преко три ступца дугачак телеграм од 19. аирила. Па кад телеграму од Краљева до Београда треба 16. дана, колико ће онда времена требати виделова жељезница да дође из унутрашњости до Београда! И колико времена треба обичној пошти? (Мора бити да у Србији телеграфске депеше носе иужеви, јер не можемо веровати, да ће полузваничан лист лагати да је оно телеграм\ међутим „Српске новине" доносе у исти дан то исто као чланак, а не кажу да је телеграм.) * * * О У питању на мађарском сабору шта кошта окупација, ухватили се Полит и Тиса у коштац. Пословица каже: „иалетпији иоиушта ал' Тиса неће никад да попусти. * # * ^ Мииистар Тиса увек носи наочаре. (Тако га бар у „Борсем Јанкову" и „Иштекешу" молују); ал како би било, да г. Тиса једанпут слободним оком погледи око себе ? * Код нас је сад тако време на пољу, да се не треба нимадо чудити, ако „тоциљарско друштво " огласи у новинама, да даје други дан Духова свечану преставу на леду. Аб.

— „Та живите, живите и ви истина, ама неби рекао да је то онај живот од некад. Сада сте ми нешто сви раније постали мудрице него ли ђаци, сада сте ми радије политичари пего ли идеалисте; више вам је начело него ли српско име ; сада сви оћете радије друге даучите но сами да се од других учите; сада вас теже мисли море него ли нас некад; сада сте сви ладиокрвни и уображено-озбиљни, чега код нас није било, зато је оно и био прави младићки, ђачки живот, на који си ме сада потсетио. И ја ти кажем, да нема ђаковања без ђачког несташлука, веселе песме и јуначке игре, и нека ми онај, који у своме ђаковању није бар једном истински накаљао, да се о томе даје читава прича написати, не каже да је ђаковао." — „Охо! господине, та ми онда нисмо данас нигде и ништа," бранио сам се ја, „Та и ми знамо шта је шала и несташлук, јесте ли читали Враголије?" -- „Оне из ђачког живота? разуме се. Али само да ми је наћи тог младог човека, да му ја још нешго из мо г ђаковања испричам" говораше старац, као у потврду својим речима. — „Ако само желите? он ће се овог часа иред пами створити," додадох ја брзо, а сгарац ме иогледа зачуђено. — „Је ли он у кафани" питаше ме за тим. — „Он је у кафани, и иред вами" говорио сам ја устајући. — „Дакле ту смо синовче!" говораше он пружајући ми руку, чиме се сврши представљање, ја понова седох, а он ме запита „па шта се море одма не каза ?" — „Па сад сте, ме тек нрви пут питали." — „Е видиш синовче, баш ми .је мило, баш ћу ти иричати шта се још тада мени као ђаком десило. Еј ) ел- *