Starmali

106

„стармали" број 14. за 1882.

старо време зидали позоришта у облику какве суваче — амфитеатора —, те се свет могао на све стране слободно разилазити, и били су од ватре сигурнији већ и због тога, што онда још није било ватрогасних друштава и њихових унифорама ни банде. Из овога свега следује (Шта ће опет овај пандур, што ми долази . . . „ Оиомена за иоре з" . . . „за три дана" . . . „иначе пљенидба са однашањем запљенених ствари" . . . добро, остави ту на столу . . „Збогом" — збогом!) Из овога свега, као што рекох, следује, да смо ми далеко сретнији и напреднији од наших старих. Док су они по пустињама јели корење и препелице, ми једемо „рајнлакса мит сос а да тартар"; док су они ишли по неколико месеца кроз жегу пустињачку пешке, ми Новосађани и у Каменицу идемо на фијакеру; док су они прали уста чистом водом, ми купујемо анатеринску воду и Хајдеров прашак за зубе; док су осветљавали ноћу своје одаје уљем и жишком, ми палимо по три лустера са 120 свећа; док су они — Ал' збиља, да л' су и наше старе пророке и апостоле при писању фељтона узнемиривали пандури са „ Опоменама за иорез," и ако нису, молићемо да нам поруче по репатој звезди, што ће се идуће недеље на небу појавити, за што нису и од куда то долази да садањи нараштај поред дифтеритиса, скрлетине, богиња — пати још и од неплаћеног пореза? Говоре и то, да су наши стари много дуже живили него ми, ал' ја то не верујем, јер ето они су ире пас иомрли, ми дакле живимо дуже него они. Шта смо и шта ми доживели, што они нису ни са-

њали. Они нису доживили да очима виде ономадашњу сцену на хрватском сабору; они нису дочекали да се Нови Сад полива: нису ту да виде, како се њихови потомци — Чивути — насељавају у шајкашком батаљону; они не дочекаше ту радост, да се у Новом Саду подигне мађарска гимназија за српску децу; не даде им бог (као нама) века, да доживе да могу читати осим апостолских посланица и реферат кикиндског посланика на угарском сабору, господина Штеве Ијоанновича, нису могли ни то да дочекају, да Абердар добије од грчкога краља ров мидер —- хоћу рећи, нов орден. Па ни њихова дечица нису могла много што шта да доживе : нису била тако сретна да внде очима, како њихови родитељи неће да се претплате на „Невен" и „Голуба"; нису дочекала законски чланак о учењу мађарског језика у колевци и у пеленама увијена; нису их родитељи могли да воде у тинглтангл, као што у Београду данас децу воде. Једном речи ми смо куд камо више радости и сласти доживели, него ли наши стари, који су до душе почели да зидају вавилонски тороњ, али им није испао за руком, то је тек нама остало да дочекамо и хвала богу ево га у Аустро-Угарској у свој величанствености његовој, са заплетеним језицима и најразличнијим народима и народним тежњама. Један другог не разумемо, као они при зидању торња вавилонског, те док један иште цигљу, други даје креча ; док један иште малтера, други носи ексер; док један тражи равноаравност, други даје ма/јарске књиге у народне школе; док један иште иравду други намеИу иатријара; док један иште што је његово,

Ео путује има ма шта за приповедање,*) У Новом Саду код „камиле" састанем се са другом својим свештеником из Шајкашке, из места (било које му драго). Врло сам му се обрадовао, јер га одавна видео нисам а живио сам с њиме као са рођеним братом. Друг мој беше ми познат са свога доброга срца и са издашности, т. ј. са гостопримства свога, јер је свакога, који му у кућу дође, радо дочекао и својски га примао. Цосле вечере седели смо скоро до поноћи и то само нас двојица и разговарасмо се о нашем младом добу, о поједним пригодама у животу нашем и о изгледу у будућност. Том приликом приповеди ми мој друг његово скорашње путовање у Банат. Приповедање то врло ме је занимало, те да неби у заборав прешла та приповедка, то ћу је ево, колико сам запамтио, поново прећи, али ради бољега ефекта пустићу мога друга, нека он сам приповеда. * * * 1879. године баш на божићне покладе, кад сам последње сватове венчао, заповедим кочијашу моме Мити Костићу, да оправи кола, јер ћемо путовати у Тител. Време беше изванредно. Пут се укајишио и обећавао је новољно возање без труцкања. Кола су ми врло *) Послато на распиеану награду.

удешена и лака. Тако су ситна, да снтнијих ваљда нема на свету. Помисли да седиш на меканој намазаној кожи, па да те ко тако по глатком леду вуче. Никаква клопота нечујеш, само неко тајанствено шуштање, као да су те надземаљски дуси обколели па ти чине пратњу, да те од невоље сачувају. Но и нуждно је, да мислиш, е те виша сила чува, јер како су кола ситна а коњ чилаш јак и луд, непрестано си у страху, да ће се кола под тобом разићи а чилаш да ће као пегаз прнути небу под облаке. У два сахата после подне кренем се на пут. Понелп смо печену гуску, обарену шунку и пуну чутуру добра црна вина. Око седам сахата стНгосмо у . . . и Мита кочијаш рече ми, да би ваљало Тиндира (чилаша) назо бити, ако смо ради да те ноћи до Титела дођемо. Морао сам се журити, јер сам био рад са лађом до Панчева нутовати, а лађа се из Титела у шест сахати јутром креће. Баш бесмо пред сеоском кућом, те се сетих, да је ту бележник познаник мој. Ја сам га једном у своме дому врло лепо примио и прочастио и то као непознатог човека, те му се то допало и позвао ме је, да му који нут у гости дођем. Е кад је тако, баш ћу сад сврнути, док се коњ неодмори, помислих у себи, и кажем Мити, нека се сиђе с | таљига те нека види, јели бележник у канцеларији. „Кажи му", рекох. „да је ту попа из Н. и да га зове на поље." Оде Мита и врати *се те рече ; да је нотарош казао, да дођем доле у канцеларију.