Starmali

242

„отармале Г број 31. 1882.

Осим веких дембела Што с' не боје глади, Сви остали мучимо се, Свак' мора да ради. Ратар зором урани, Оре, сеје, влачи; А горчило бележи Где ће жетве наћи. Лађар весла, не мари Што је време бурно; А Чивутин дукате Обрезује журно. Шваља седи до зоре Да заради пара; А бирташи претачу Пиће из бунара. Кириџија тера коње, Каткад чак до Ниша; Бербер брије, ваздан брије; А адвокат шиша. Шпијон цуња по селу С ким се који друже, Ко се на што мргоди; Штрангар плете уже. Машинпсте при ватри, Лица им све букте; А попови читају „Турски Народ" мукте.

Милостива са шлепом Пречишћа сокаке; Дротар крпи шерпеае, А учитељ ђаке. Ловац, чак у Африци Лови љута звера; Волар тера волове, А бекрија кера. Писмоноша хитно, хитно Каса неуступно; Слагач слаже ситно, ситно, А новинар крупно. Праља пере кошуље, Па пева к'о луда; Калуђер се богу моли, Па стење од труда. Копач млата мотиком, Па сади кромпире: А госпође зноје се Око фрише-фире. Ковач кује; тикач снује; Доктор тражи лека; Месар сече; пекар пече, Ецетера грека. Осим неких дембела, Што с' не боје глади, Сви остали мучимо се, Свак мора да ради.

Мали узроци,

„Ох та љубим је јаче него сунце, било кад се рађа или кад заилази, јаче него цео свет, та јаче него себе самог! Могао би њој за љубав препливати Дунав код Новог-Сада — са бешикама, летео би у месец да имам крила и довољно провијанта. Ришкирао би и терно. одрек'о бих се фарбла, возио бих се на ајзенбану преко дравског моста за један пољубац! Уверен сам да и она мене љуби, и да би све учинила што би и ја; ал једно само, једно ! Но мени за љубав оставиће се тога." Тако је монологизирао један не баш најмлађи момак, при том је седио у пивари и наручио баш осму чашу пива. Келпер му је донесе, и док је он лагано, и чисто побожно у греду гледајући чашу испразњивао, можемо комотњејши проучити његове црте. Могло му је бити тако једно тридесет и пет година, лице му је црно и поредак бакенбарт спустио му се на капут; нос му беше приличап, да некажем подугачак и на врху нешто румен. Очи је имао наравно црне, у јутру беху нешто сузне, и крмељиве, око подне бодре и бистре, а у вече све варнице се-

вају — три стања, која се редовно сваки драги дан одређаше. Чело му беше доста високо, а шта је све за њим лежало то се још није знало, и сама брбљава кроника ћутала је о предуктима његова мозга. Кад је попио ниво устане, узме шешир и палицу плати и изађе на улицу. Испрва брзим, а после све лакшим корацима приближавао се лепој кући. Пред капијом стане, уздахне дубоко, намргоди се, одважно уђе унутра, попне се на басамке и ступи у одају. Беше већ сумрачак, а у соби никакве свеће која би растерала таму; но кад је међ светлилом и мраком онда је најзгодније доба за ашиковање, и многи љубавник има том приликом више куражи него кад му сунце смета. У соби на дивану седила је млада госпа, књига — најновији роман с' немачког преведен — лежаше на ћилиму, а око ње се разлегао мирис, мирис пачулија. То је, одма ће мо рећи, било оно „једно само", што је наш јунак споменуо кад беше измеђ седме и осме чаше пива. — „Добро вече Милице, јел слободно турбирати сијесту вашу!" шапутао је при уласку. — „Изволите, уђите господин Мијајло, мени је врло мило!" беше одговор Миличин. — „Само ако несметам јер ви знате задаћу жи-