Starmali

„етАРМАли* БРОЈ 3. ЗА 1883.

Ћира Чиме ће Крајишници најбоље показати да су достојни провинцпалисања и уставног живота? Спира. Тиме, ако забораве на к о м а пд у, кад изађу на биралиште. Ђира. Сејмени!! — какве су то нове звери у Србији? Спира То је чета Гарашанова, — оп њима каже: С е ј м е н и ! — И они заиста сеју њему: — Само не верујем да ће он то пожњети.

Шта је 5 шта је, Шта је образ без поштења, Ништ, мрцина труда лења. Шта је глава без ланети, Кад ће с' јаје само енети. Шта је ружа без мириса, Шта би Монтбланк без свог виса. Шта би елавуј без свог гласа, У детлића ј' више краса. Шта је небо без очију Ил облаци кад га крију. Шта је вера без доказа, Шта је доказ код мамлаза, Каква ј' светлоет жто с' не види, Од које се и мрак стиди. Каква ј' светлост која греши. И од које народ бежи. Шта би јунак без мејдана, Оста снага закопана. Шта је народ без сдободе, Ди је море још без воде, Шта је Србин у туђини Кад у српству покор чини. Залуд Нешти много вреди Кад га народ и не гледи Ма да седи међ' нама у среди. Карловци. Г—Н Ерасан живот. Драга с' Драгом депо живи, свак' се живи њима диви: Драга живи у сред Прага а спаш' Драга у Парага. Г—н.

Циганинов изговор. Ухватили Циганина и довели га пред суд, да му суде, што је пустио свога коња у зелено жито туђе, Диганин се овако изговорио: Господо моја, ви немате право, што хоћете да ме казните; — није мој коњ ушао у жито, већ је жито ушло у мог коња.

П у С Л И ц е. „Турски Марод", кад је већ олизао сву прашину са ђона Германове папуче, назива га још приде „светилом спасенија у овој српској кобној поћи" — уздајући се, да ће му сви слепци веровати, како то „светило" сакрменски сија.

0 оном Буњевцу, који је псовао рацког бога на тителском јубилеуму, не чује се ништа, — јели додобио орден или још није.

У Паризу сада даме долазе на бал без рукавица. На то неке наше даме веле: не морамо ми баш сваку паришку моду примити.

У Америци има тако велика боца, да се ономад у њој могао држати бал. — Али шта је то кад се сравни с нама: у нашој б о ц и (которској) могу да се воде читави ратови, и још остаје довољно простора за грдан дефицит.

Цигаре што пуцају, Мој пријатељ Мита посвађо се мало са својом изабраном Анком, која је била разборита женска. Он у својој срдњи пође да нађе какву другу, и заиста је нагаао у лицу гђ. Мелапије Цветићеве. Ах, њена писма, која му је она у потаји шиљала ; њена нарав ! њена висока фантазија ! ! Једва чека тренутак, да је што пре опет види. Сад је у лепо уређеној собици обожаване Меланије. Мита је са свим задовољан. Меланија има врло леп стас, бео, алабастарски врат, а и глава јој врло интересантна. Коса јој је светло црна, као у немачке виле Лорелзјке; обрве како од неке турске одалиске; лице као румена ружа, усне црвене као трешње, а зуби, тако су ситни, тако су бели ка<> „зрње од пиринџа" И како се могао он заљубити у ону гадуру Анку, у ту просту, румену девојку, која се односи према Меланији као свакидањи лебац према најфинијем белом колачу. Ах ! Меланија је са свим нешто друго. Говор јој духовит и вицкаст, а начин разговарања и понашања је отмен. Једном речју Меланија је салонска дама — сотте Н &и1:. Па онда њена услужност, њена умиљатост ! Меланија је васпитана у духу еманципације. Она не криви нос од мало дима; шта више кад је добре воље, запали и сама цигару. Не бојите ли се ви од цигара, што пуцају ? Запита је Мита хтевши уклонити своју британику. — Да вам докажем е се не бојим пуптићу и сама. Молим вас дајте ми цигару. Мита је сав сретан, због толике милости, и одуI шевљено викне :