Starmali

„ОТАРМАЛН* БРОЈ 4. ЗА 1883.

29

Ћира. Каква је разлика између Б о н т у а и пови Б о н о в а у Србији. Спира. И Б о н т у је био неки Б о н који је увек био т у, кад год (му) је требало новца. А Бон можеш имати и у руци, па ти ипак новац није т у, Ћира. Малко је заплетено. Али баш за то разумем.

Ћира. Ала се /Гурски Марод" ужурбао, што пе може да п о г о д и ко је писао овај подлистак у „Застави," који његов протосинђел не задева за огледало. Спира Јесге. Не може да га н о г о д и. И то је опет најновији доказ, како су ти турски клерикалци н е п о г о д н и. Јер да има погатене намере у тој котерији, ми би се већ давно погодили.

Из филологије, У једном друштву, после разна друга разговора дошло се и на филологију. — Истраживали су корење и ггостанак многих српских речи. Па ће један запитати: Од куд долази и како је постала та реч огледало? шта јој је основа? и т. д. Сваки је објашњивао то питање на свој начин, како је знао — на послетку рече један. „Господо то није српска реч, она је случајем постала, она је буквалан превод немачке реченице: 0 всћаи, ез ћа4 §е§ећеп! — 0 гле дало! — дакле: „огледало." И сви му се поклонише. Ћускија.

0 новој години, Шегрт: Смем још што молити господине? Господар: Но? Ш е г р т: Молим вас да ми дате писмену сведочбу, да нисам ништа добио за „триегелд", јер иначе неће ми веровати мајсторица.

„ Припослано," II р и п о с л а н о је што и п о с л а н о, дакле то је опет нека посланица. Хајд за Радића знамо к о га је научио писати посланице, знамо и то, да Је то у К а р л о в ц и научио, а познато ће бити, да је баш у д в о р у карловачком писана, а знамо и да је за љубав Г е рм а н о в у писана, али нам је загонетка, к о је ову посланицу генераличину произвео и г д е ј е она писана или научила писати? И коме за љ у б а в је та посланица писана? М. з. о. Госпођа Удивителна.

Мале приче. Кројачки Рачун. Синчић: Погледај само драги оче, ове гусенице, знамените међу корисним животињама ! Отац : Шта — међу корисним животињама ? Боље погледај ти овај кројачки рачун твоје матере ! Бранивој.

Најмилији школски час. Отац: Реци ми, Милане, који ти се школски час по најбоље допада ? Милан (после дугог устезања) Знаш ли драги оче, мени је најмилије четврт час одмарања. Бранивој. Матора букваГосподар: Јоване иди на жељезницу па види када ће се последњи влак кренути. (после два сата) Господар: Но ти си нека матора буква ! где си се толико задржао? Јован: Морао сам дуго чекати, али сада је баш отишао последни влак. Бранивој.

Дечија досетка. Синчић: Хајде драги оче, да се играмо коња и коњаника; ја ћу бити коњаник а ти коњ. Отац: А зашто баш ја да будем коњ, зар не би ти могао бити? Синчић : Да те и ја могу једанпут поштено истући, беше синовљев одговор. Бранивој. Ко је вештији? У једном друштву сви редом стану приповедати, шта је ко чуо и доживео занимљивога. Први ће рећи: „Браћо, познато је, да је мој деда од ујака био страстан ловац. — Једном дође му воља, да иде у лов, а не имађаше, жто му требаше за лов, за то он — беше досетљив — доскочи злу, те понесе осовину од воловских кола, намазану медом. Кад сусретне случајно м едведа, пружи му један крај осовине; медвед је лизао и л изао, док оеовина не прође кроз-а-њ и не изађе на други крај; — онда ти мој деда брже боље метну на оба краја осовине чивије — и донесе кући жива медведа!" „Није то ништа — рече други — али отац моје нунице, када га пијаног нападе курјак, тури му руку у грло, па га ухвати за, реп и преврну на наличе!" „Све којешта — рече неки Мађар с уфитиљеним носом и брцима — али мог покојног деду Јаноша удари кугла из топа у десно око, па је носле-сиромах целог свог века остао — ћорав. Ћускија. То је Шваба! Муштрао каплар рекрута, а овај незна ни окресати ексерцир. Госп. лаћман — Немац — гледао то, па се осече на рекрута: