Starmali

124

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 16. ЗА 1883.

Твоје шетње, Абу-брале, наш „Стармали'' красе, К'о што краси сто божићњи реш-печено прасе. Ту се шала (не неслана) у вицеве ниже. Ко окуси све би више, и све прсте лиже. Много пута на „Стармали" наиђе и суша, Па се млеко (или вода) у песми прогруша, Ал кад дође твоја шетња, ил с десна ил с лева, Публиди се брк насмеши, па нико не зева. Ти си онај Грабанцијаш, и без прекида Који уме да облаке са чела нам скида. Хладни ветри прете нашем телу задрхталом Ал ти увек готов да нас заогрнеш шалом. А те топле твоје шале сви тако волемо, И зато ти ево сада ћутати не смемо. Здрав нам био, увек вољан сатиром и шалом, На утеху нама свима, на дику „Стармалом". Трубадур.

П у с л и ц е. Од како је крунисање у Москви прошло онако красно и без икакве сметње, сад тек сви знамо, где је магазин онога силног динамита и нитроглицерина. У главама чивутских новинара.

0 нашем црквеношколском сабору за сада се само толико извесно зна, да се неће држати у ШарошПатаку. (Ако има какве средње партије у нас, могла би већ у напред захвалити на тој великој милости).

У Србији се за време напредне ере тако дивно у напред коракнуло, да би се сада већ тамо комотно аогла укинути смртна казна, (т ј. ако се сви помиловани о б в е ж у (каквом марамом) да ће се сами убити). ји пар чарапа (старих,) који мотовило и т. д. — То су били они, који не беху баба Еви ни род ни помо због а они бледише и зеленише у лицу кад се тестаменат читао и ствари предавале. Сви ови- потражише воата и удалише се, кад је дошао ред на родбину и својту. Сад ће родбина да ликује! И они не хтедоше да буду сведоци њихове победе. Али да су знали што нису знали, како би радо били остали, да се насладе гледањем ошвањених лица и отробољених носова те својте и породице. Јер тастаменат је на завршетку овако гласио: „А рођацима мојим, који су ме тако својски пазили и неговали, немам ништа друго да оставим, до благослова мојег, који нека их прати целога живота њиховог." Да ти је било погледати те „те тужне сроднике" како се угризају за усне. Они су сад већ погодили да је то масло др-а Симића — и рашчупали би га од једа, кад не би таким поступком још смешнији постали. И они оборише главе, па изађоше на поље. И госпођица Видосава, која је такођер ту била, пође кући, но Симић је задржа овим речима: „Станите, госпођице, уз тестаменат овај има још и један кодицил; молим да га саслушате: „Мојег пријатеља, др-а Симића стављам за својег универзалног наследника. Њему остављам госпо-

На монумепту, који ће се дигнути у Бечу у спомен године кад се Беч спасао од Турака, ту ће се видити и слика пољског краља Собјеског. ЕБегова ће слика бити остраг у засенку. Тако и ваља! Доста је он био први на самом делу, сад нека буду други први и главни — на монументу.

Из Сурчина чује се неко ј е ц а њ е. (Говори се да ће се п. Магарашевић повратити из Босне са својом шокицом Ј е ц о м)

Уредник „Брке" осуђен је на шест месеци затвора. Његови пријатељи моле бога само да не буде помилован, — јер — веле — онда је пропао.

Анђелић се једи на српски језик. Једи се већ и зато, што су у српском језику ове две речи сличне: Р о з а и в о за, — те се из њи лако може песма да направи. Чујемо да у Србији Црногорци не бивају пуштени ни са редовним пасошем. У толико ће лакше у Србију ући друго неки — и без пасоша.

Турски Марод назива дра Јову Суботића „старим захрђаним оцилом". (Али то би оцило њима врло красно било, кад би се дало употребити, да креше ватру против свега што је српско и поштено.)

Исти Турски Марод вели да Абуказем н ема з у б а. Баш ћу молити Абуказема, нека му од сада боље покаже зубе. ђицу Видосаву; у анђелској доброти њенога срца и душе наћи ће он највеће благо овога света. Она нека буде његова, — то јесг ако има благо произволеније.' - — „Ја се изјашњавам да ово наследије најблагодарније примам" — настави Симић. А кад је за тим погледао госпођицу Видосаву, у љеним сузним очима блистали су зраци среће и задовољства. После неколико тренутака силазили су се ово двоје сретних низ степенице, гђца Видосава о руци Симићевој. Тако их оиази тета Дока а у њеном погледу било је толико једа, да би могла све пацове у овој околини њиме потровати. ,,Па што сте онда говорили, да би волели имати баба Евин новац?" — рече она, а свака јој је реч била оштра, као братва бријачица. „Знате, тета Доко," — одговори доктор Симић „ја сам љубитељ старинских новаца, које тражим и сабирам. А Баба Ева има један старински сребрњак још од цара Душана, који је врло редак. Тај сребрњак пао је у део госпођици Видосави. А ја, да ми се та реткост не измакне из шака, одлучио сам се да испросим за жену гђцу Виду. Јелте, госпођице, да је тако?" (По Чиаваки-у)