Starmali

134

насти, — па опет нема „средње партије" (коју тако жели.) Кажу: „Путу се не зна рока" Није истина. Зна се то врло добро кад ће Анђелић путовати у илиџе. (Кад буде пренашање Бранкових костију.)

Кажу: „Сит гладном не верује." — То је оамо онда истина кад г л а д а н новинар ситом иинистру не уме но вољи да лаже.

Кажу: „Гдесечује тусекупи." — Није нстина. У Н Саду се ч уј е да се колера спрема на пут, али се за то н е к у п е чланови санитетског одбора. Кажу: „Ко зна боље широко му поље." — Камо среће да је тако; ал није тако. Већ: ко зна г о р е, том је широко поље.

Кажу: „Какав поп онака и молитва." Али ми виђамо да друкчије бива: што д е б љ и поп, све мршавија молитва

Кажу: „Мера вера" — Е да. Ми наше дембеле што више м е р и м о, све им мање в е р у ј е м о.

Кажу: .Поштеве најдуже траје." Но, то је већ истина. Јер писма која се из Србије путем поштева оправљају умеју тако дуготрајно да путују, да их никад и не добијеш.

Герман Јованови&. ар^имандрит Бездински Ко је год познав'о Срце твоје право, Твоју душу белу У црпом оделу; Ко }е год познав'о Српске боле твоје Сузне су му данас очи, К'о што су и моје. Ох жалосне коби, Ох удеса љута, Кад се врли клоне Худима са пута.

Кажу: ,,Где је слама ту је слава." — Тад би моја сламњача и Емилијанова глава биле две најславније ствари на свету.

њено бог ство, госпођа Уф све јој је одобравала, говорећи скоро гласно: „А, тако, тако му треба." „Треба при томе да узмете на ум," рекох ја, „да госпођица говорећи тако мало цени своју личну вредност. Зар она не може да замисли, да је тај младић, бајаги сиромашан, хоће за жену ње ради а не ради њеног богатства? Или. . . Она ме је тако погледала, да сам видео да даља дискусија није потребна. Али кад је сиромашни младић на позорници скочио са развалина, кад је госпођица вриснула онда је и госпођа до мене пустила неки узвик, онет затресла лактовима, наслонила се назад склопила очи али је испод трепавица гледала. Разумео сам добро: то је значило несвест, али добро је што она није виђала сама таку своју несвест, иначе би од ње морала збиља се онесвестити, тако је то лепо изгледало. Тако смо од нрилике провели целу представу. У зло доба сетио саи се, те сам ребра од љених лактова заклонио шеширом. У том истом шеширу покупио сам сузе госпођине, што их је пролила на крају представе, кад се обогаћени сиромашни младић оженио са осиромашеном богатом девојком. Дабогме, сутра сам морао кунити нову капу. (СврпгиНе се)

Ђука. Богме су у овој мртвој сезони наше новипе постале м рш а в е! Шука. А како то? Ђука. Та ви'ш да су сама к о ж а -<и к о с т и! Шука. Од куд то? Ђука. Та ето доносе саме чланке о Костовићевим „кожама" и о пренашању Бранкових ,костију." Ђука. Јеси ли читао, да је архимандрит Самујило као говорник пропо Шука. Па знам ја то одавно, да је он као говорник проп^о! Ђука. Та чекај човече! Хтео сам рећи, да је недавно п р о п о-в е д и своје на свет издао. Аб.

Приметбе кроз наочари. „Видело", — то се само тако зове; ал Гарашанин, то заиста тако и изгледа.

Кад се тиче трговачких интереса, Енглези нису ни мало сангвинични, па макар цела Европа била к о л е р и ч н а. Неко је иредложио да се листу Телефону, пошто није немеш иг.брише остраг оно „Фон." Београдској влади требала би да је велика брига и за малу скупштину, — а кад оно на иротив, њима је мала брига и за вел ику скупштину