Starmali

162

„стармали" број 21. за 1883.

ти дареве друмове (по Турској,) да стане пити уз рамазан вино, да се дигне против Кесеџија', не само против оних са д в а срца, него и оних, који субез срца, јер су и ови опасни тако исто, као и онај Муса, гато је имао два срца, а на сваком му „љута гуја" спава. Него сад се порађа питање, шта би ми Срби ваљало да радимо, пак да и нас у Мађарској еманципирају? Одговор је врло лак и кад би којег кандидата правника питали на ригорозуму у Будааешти о томе, оп би им требао овако да одговори: Ми треба да се угледамо на Чивуте и да по њиховом примеру: 1. Променемо сва своја презимена у Ееке1е, 5ха11ау, 5ото§ух, и т. д. 2. Да вичемо сви: „Е1уеп а ТЈбга!" макар што нас је Деак (т. ј. Чивуте) еманципирао онда, кад је још Тиса министарску столицу „бобом" звао. 3. Да у својим новинама доказујемо, да су Гледстон, Дизрајели, Бизмарк и т. д. спрам мађарских министара кепеци и мрави и да им они нису достојни ни мамузе на чизмама им олизати. 4. Да пишемо химне и оде оним мађарским жупанима и чиновницима, који су вешти по 100.000 фор. из државне касе украсти и иосле или побећи у Америку или још даље умаћи, т. ј. убити се из револвера или скочити са петог спрата на калдрму. 5. При бирању посланика ваља сви да гласамо за кандидата, који је био криминално гоњен. 6. Ваља да окупирамо све трговине у најглавнијим улицама Будапепгганским и да ударимо наше чивутско-помађарене фирме. 7. Треба да иштемо концесије на грађење жељезница обећавајући господи министрима лепу јабуку и да ћемо повући ируге не онамо куда захтева општи интерес, иего преко министарских добара.

Добра партија. „Даклем нећете да ми продате онај ваш лоз, госпођа Лено?" „Ал како ћу, за бога, господине Летићу; та то ми је спомен од покојног игумана, бог да му душу прости, код кога сам у намастиру 25 год. поштено служила као куварица. Па како би ја то учипила. Чини ми се да би се г. игуман Ј гробу окренуо, да ја то урадим." „Даклем баш нећете?" „Није да нећу, него баш не могу, — верујте ми!" „Е, па нема силе у царевој земљи, кад нећете, нећете. С богом!" „Службеница нижајша!" — рече гђа Лена, а кад се г. Летић већ одмакао био, онда продужи говор сама у себи. „Кад се добро промислим. можда би и паметније било да тај лоз продам. Ево већ три године како ми тај лоз ба дава лежи, било је већ шест цијунга, па никад ништа.А да га продам бар би добила коју форинту. — Промислићу се још. — Не, не, и кад би га продала, не би га дала Летићу, продала би га Алекси Шумару, његово је

8. Српски „језик" ваља да оставимо у оџак да< се суши, срнско „име" у Будимпештански музеум, а.. српску „свест" да продамо на пештанском тандлмарку. 9. У српску школу. и цркву треба узети мађарске канторе, учитеље и патријаре. 10. Треба сваки Србин, који је слушао и читао што о српској царевини, о српској славноЈ прошлости, о јунацима и родољубима српским, као и о учествовању С{,ба у разним бојевима за другог и за туђу корист — сваки тај Србин, треба да се напије воде из Лете, т. ј. из реке заборавности, те да све оно заборави, па да од сада живи нов живот као у каквом новом Јерусалиму. Кад све то урадимо, онда ћемо се моћи надати, да ће се почети мислити и на то, да ли да се еманципација Срба изведе, те да се тлко у грађанским правима изједначе са Чивутима. И онда ћемо се моћи с правом надати, да ће се онда и за нае Србе топло заузимати Етвеши, Сајферти, Фридмани и Германи. Аб.

У Ш Т И П ц и, §. Герман је наредио, да се богослови имају држати старог правописа и вели: „ко се с ЈОТОМ служи, тај у богословији нема места! 4 'Па и сам Герман се служи с Јотом! * * * Ј) Ал кад Герман пази тако на правопис, треба да пази и на језик, те да не допушта да г. Ем. пл. Радић онакве почетничке школске задаће пушта у свет, као што је његова она друга посланица! * * * □ Г. Герман неда богословима да кажу „тачка" него „точка." А што он тако зазире од тачке?

он је још лане искао, а и ономад је напо-

првенство, мињао." РСућевно спокојство није више било узнемиравано. Све је ишло својим обичним колосеком. Г. Летић похађао је кад и кад гђу Лену, код које је био у квартиру (али наравски имао је собу за себе); гђа Лена је радила, шила, везла, а Летић је рано одлазио од куће. и тек се пред вече враћао. Летић је био дијурниста; са његовом удом платом тек тек што је хватао крај с крајем. Није дакле чудо, што је једнако уздисао за новцем, за каквим великим новцем, н. пр. за каквим „хауптрефером", с којим би се могло лепо и комотно живети, па да никада не умочи неро у мастило. -х- * * Једпог лепог недељног дана, кад се не иде у канцеларију, шетао се г. Летић по променади са трговачким поиоћником Недићем. Он се с њиме радо дружио, а то само за то што је Недић много метао на лутрију и имао је такођер неколико лозова; а он је најволео таке људе, који својој срећи не затварају врата. Шетајући се тако седоше и на клупу. Ту ће Недић