Starmali

174

„СТАРМАЛ0" БРОЈ 22. 8А 1883.

Тефтер попа Дрињака, Приповеда се у Херцеговини како је био некакав поп скрај Дрине, који није знао кад је који мјесец ни година, па ни бројеве, но само знао је писати, па при смрти р»че сину: „Ако овога пута умрем, наћи ћеш у тефтеру ко ми је што дужан, те наплати." Кад умрије, син му нађе тефтер и у њему ђе стоји написано ко му је што дужан, ево на који начин. „На покојнога кума чиста конта по божићу, знамо и ја и он колико је." ж На комшију Мићуна 37 и сувише добити, ако до године плати, добити да не да. а „На Јешњу из доњега села два руна в$не и 7 драма, ако би заинћарила, нека се она закуне али ћу ја. На Алију из Требиња много кусура, али је и он мени дувао, негдје смо сублизу; ако не плати до годишта, никоме ништа и т. д. Упита га попадија: ,ј Синко ! има ли много у пустоме тефтеру?" — Има мајко, много ако сами плате, а ако понијеше на душу, нсма ништа; него ето њих а ето оца па нека их он лавом чини на кијамету, јер нико не зна колико је, ни на кога је, до самога пок. оца." Носили вино и ракију у врекама, Приповједа се како су Дрињаци пошли у Дубров- I ник да купију што им треба за Никољдан, њихово крсно име. Пошто су све били купили, одоше да купују вино ракију на једноме броду (лађи) који бјеше у Дујбровник допловио; кад тамо, двојица од њих заборавили донијети са собом мјешине. Ударе на чудо шта ће како ли ће, те се домисле да у врећама носе вино. „Како ћете у врећама носити вино ?" упита их капетан оне лађе. — ,,Ништа лакше, реку му; наше су вреће од косгрети, па кад се поквасе, не би их човјек ножем пробио, а да би и прокапале на које продрто мјесто имам признајех врећа, па ћемо увалити пунану врећу у другу празну, ако прокапље кроз прву неће кроз другу, мој приморче!" Кад натоварише све и сви кренуше, почеше их људи сретати и говорити: Ма људи! као да вам ове вреће капљу; виђите шта је, срамота је да се просипље. „Имаш правО; приморче!" . . . те сваки од оних што су у вреће били вино сасули, скиде капу с главе, па све поред коња да му у капу капље, и кад би се половина капе наточила попије и понуди дружину, час једнога, час другога, а кад су на по пута дошли, у врећама не остаде ни капи. Кад су дошли дома, питају их жене: ђе вам је вино? — Богме нешто попиле вреће, нешто ми са дружином, п а оде све! — „ А светоме Николи?" — Богме ја му нијесам крив ни дужан; он је — да му за славу — знао да се њему носи, па бјеше и он, или не дат да се лије, или бјеше доћи да пије.*) *) Ове су две приче прештамнане из књиге „Народне Подругачице" које је покупио пок. Вук Врчевић, а књига је изашла ових дана у Дубровиику накладом књижаре Д. Претнера. Ова књига засл} жује да је набави сваки пријатељ наших нар. умотворина. Ур.

Вите да помажу новине! Ономад је „Стармали" замерио, што се бурад, што поливају нашу варош пуне оном смрдљивом водом на Лиману. И ви'те то је помогло! Сада се више не пуне та бурад на Лиману. А да где? Ено нека сваки, ко има вољу оде у јутру пре шест сати на ону фараонску бару између протине Елбе и наших грађара, та патријотична бара (патријотична је с тога, јер је узела на себе мађарску народну боју, те је сва зелена) постоји ваљда још од пре откривења Америке; смрди као да ко сипа у њу Радићеве брошуре и посланице, и у ту се бару свако Јутро пре зоре утерују троја кола са оним зеденим бурадима (јер и бара је зелена) па се напуне онога гада итај сегад носинапијацу идруге живе улице, те се свако јутрополивају тако да кад ми устанемо и пођемо послом потим улицама, а оно је већ колера и јектика пренешена те ми нашим џигерицама сушимо оне поливене улице Имјејај, полицијо, уши слишати да слишиш! А да где је Дунав ? Аб.

Браћи у Загребу, Кад нећете да примите оно Суботићево: ,,Што је драги камон злату, То нек буде Срб Хрвату; Што је златна круна грбу То нек буде Хрват Србу. а А ви ћете морати примити оне Тисине стихове: „Што је злотвор „јб ћага^-у То нек буде Срб Хрвату. Што ј' мађарски натпис грбу То нек буде Хрват Србу!" Дб.

Отари еу доктори били практичнији. У стара времена доктори су не само медицином него и лепим примером лечили, или бар помагати трудили се. Тако причају о неком доктору Чижеку, који је пре 40-50 година практицирао у М. да је у тој методи врло искусан био. Н. пр. позову га каквом болеснику у јутру, ал он дође тек у подне, баш у 12 сати. Болесник му ређа све шта га боли, а он: „Имате ли ви апетита? то ја вас питам; јер то је најглавније." Б о л е с н и к. Немам, господине апетита, ама баш не могу ништа да једем. Доктор. Којешта, којешта! Многи људи мисле да немају апетита, а то није истина. Они само не уму да отворе себи вољу за јело. Б о л е с н и к Ја не знам, можда ви имате право, — али. . . Доктор. Па н. пр. шта имате данас за ручак. Домаћица. Испекла сам му, господине красно