Starmali

266

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 33. ЗА 1883.

Шетња по Новож Саду, С1.ХУ11. Ја сам и до сада радо читао и гледао паше народне обичаје, особито у сватовима, и увек сам те обпчаје поштовао, али сада ми се прилика дала, да у својим сватовима те мудре обичаје изближе посматрам и морам изјавити, да су ми се сад још више доиали. Лепо ти је то, боже мој, видети искупљене пријатеље, кумове и кумице око себе, па се сви смеше и падују твојој срећи, а ти узмеш цуру за руку, одведеш је у цркву, па се ту назове твојом за вечита времепа. Али пије ми намера густирати овде коме брачни живот, него говорити о леним народним обичајима нашим. Међу лепе обичаје наше спада и то, да кумови куиују невести лепе хаљине. С.амо би овај обичај ваљало усавршити, те уредити, да су кумови дужни и после догод су живи, куповати својој кумици све хаљине кућевне и балске, те кад год јој треба нова хаљина, а она и не спомиње то мужу, јер овога се то онда неби ништа тицало, него само јави кумовима да је рада ићи на бал или у какве сватове, а кумови таки наруче из Беча нове хаљине и метну кумпци својој нреко главе. Други обичај је да девер купи невести сребрну чашу и још неке женске ствари; па како би то лепо било, да се и тај обичај попуни и усаврши, те да девер и после, докле год је жив, куиује својој сиаји не само све чаше, шго треба у кући, него у ошпте и све друго посуђе, кујнско и собно, јер то се и онако често лупа и разбија особито кад је мена месеца и кад је мутно време у

Што је диЕла навикла,*) Еад се из дубоке долиие вароши Н . . . успнеш мало узбрдице, опазићеш из далека одсевак златног крста православне цркве, који се помолио као месец иза високих брда и који својим сјајем путнику и нехотице у очи упада. Кад се у томе правцу још мало прознојиш опазићеш где лежи као у каквој котлини красно сеоце К . . . . које изгледаше као какво гњездо — обасуто са свих страва високим шумама и красним брежуљцима. То сеоце овако окружено дивним природним врлинама изгледа ипак зато доста пусто, запуштено и осамљено, јер је од осталих села подоста удаљено. У том сеоцу живљаше честити српски свештеник Милан П . . . , који је са свога честитог карактера и доброчинства а кашто и са своје шале на далеко у тој околици добро познат био. Осим учитеља и бележника не бијаше у том сеоцу никога више, с којим би се и о мало вишој политици говорити могло. Зато је наш свештеник сваког странца и познаника радо у свој дом примао, јер је у том уживао, да чује за своје остале познанике и пријатеље па и за новости из разних крајева. А пошто се човечији језик најбоље рази*) На расписану награду.

кући. Трећи је обичај, као што сам овом приликом приметио, да се у сватовима о туђем трошку добро једе и пије, па како би то красно било, кад и после у брачном животу не би се морао муж никад бринути и куповатп говеђе месо, рибу, ћуркове, прасице и вино, него би то увек затекао готово на столу, као што беше случај у сватовима. Заиста паши су народни обичаји лепи, али су врло стари, па би требало да се и у томе напредује и усавршава, по примерима, које сам овде предложио и на углед ставио. Ја сам први, који би на то пристао и тим обичајима себе и своју младу подвргао. (Само не знам бил' се онда каквог кумства и деверства примао или би се промислио) Но осим сватовских обичаја имамо ми и других народних обичаЈа, које би сада већ ваљало усавршпти и допунити. Тако је обичај народии, да се о божићу једе цечено прасе, а сада би се тај обичај могао у телико усавршитн, да се прасе и иначе сме јести, особито онда, кад га имамо, Обичај је, даље, да калуђери по манастирима целивају, што је за целив&ње, а сада би већ ваљало увести у обичај, да се и ван мапастира, дакле и у прњавору сме целивати, што је вредио целивања. У Новом Саду је пароднн обичај, да госпође играју „фрише фире", а сада би се могао тај благи обичај нроширити и усавршити тако, да се од сада госпође и „фарбла" могу играти, јер ту је шире поље отворено раду, достојном имена жене, матере и домаћице. У Сомбору је народни обичај, да се вода јако троши (на туширање и умивање носле каквог мамурлука), а сада би требао когод да уведе у Сомб >ру и ту моду, да се гра, кад се добрим вином накваси, тако се почесто код нашег попе могло чути и „многаја љета." У истом сеоцу живио је звонар Максим, који је негда добар газда био, но ради тога што је и сувише љубио друштво, чашу и флашу — која се слава узвеличала на врх његовог носа, јер исти изгледаше као каква бундевица од бакра — пропао је он сасвим, те је протекцијом нашег попе постао у истом селу звонаром. Наш бакрени Максим кад год је чуо код нашег попе „ многаја љета" знао се одмах наћи у његово] авлији, те је цепао дрва, ранио живину, закуцивао тарабу и т. д., у оптше његова се личност морала тамо наћи, јер је знао да ће и њему по која чаша вина у део пасти. Ово је нашем попи већ одавно пало у очи, те одлучи једну шалу с Максимом да направи. Тако једанпут после ручка опази поп Милан Максима на сокаку који је крај његове куће баш прошао био, на поче сам (јер гостију у тај пар није имао) колико га је грло могло поднети „многаја љета". Максим се одма сети своје дужности и по обичају сврне у нопину авлију па држ' за посао. Но Максиму је ипак нешто чудно и неугодно било, јер није чуо куцање чаша, нит је више било многаја љета, нит се чуло каква разговора, зато се мане носла и оде у кујну да мало промуфлизи. Кад је дошао у кујну владаше највећа тишина у попиној соби.