Starmali

. ' ,,СТАРМЛЛИ и М О® 42^ Ђука. Каква ти је т о нова књига у руди, ПГуко? шШШ .п Шука. Најновија „Српска чи'жШ$ танка" за ниже гимназије. Ђука. Па што машеш главом Шука. Чудим се, где су стр-^-.~гггцали у њу и Радичевићеву иесму и Ране к , те децаиз ниже гимназије читају у својој читавци н. пр. и ово : „Гоп,ине су нагариле Мркод дете наусницом И слабачко осилиле Снажним плећем и мишицом. Ал је дивно нарастао К'о да ниче у борику, И девојчејош нашао Белу вилу у облику. Он Је грли млађан жарко Онје стиска уза себе: Мила моја, сунце јарко Благо мени поред тебе! И т. д, (стр. 48). па шта мислиш, ако се које дете нађе да запита професора: „Молим господипе, а шта је то „д е в о ј ч е", бела вила у облику, и како сето ,грли и стиека уза себе '?* Ђука. Е па данас пема више деце. Међутим кад то мећу у читанку за н и ж е гимназисте, опда ће ваљда у читанци завише гимназије доћи одломци из „Н а н е" одЕмила Золе и поједине епиз ( де из Г1 о л д е К о к о в и х р о м а н а. Шука. Ал осим тога, по моме мњењу, гиксера, морамо ипак истини у хатар признати, да је та „чи— То не знам. Само то знам, да вам се глава неће сећи. Царица хоће да ви останете у једном коиаду. — Та то је тек страшно! По томе даклел хоћете да ме на колац набијете. — Нисте погодили. Њ. Величанство наредило је, да се ви испуните. И ево за то сам и довео господара Жирардета, који се о томе послу бави. — Мене да испуни? — Тако је ! Дуваном и намуком. То је најновији начин, и г. Жирардет стоји добар да ће се тако ваша кожа најмање сто година одржати у целокз пности. — Господине, та ви се само шалите. — Камо среће! Али ево, па читајте сами царичину заповест. Банкар арими писмо у своје руке, које су ситно дрхтале. Тако је, — рече — заповест је са свим кратка и јасна. „Хоћу да се кукаван Сутерланд испуни." Рукопис је царичин. Банкар га је добро познавао. „Кукаван Сутерланд!" — заиста је кукаван и прекукаван. — Али, кад већ морам умрети, зашто на овај начин? — Не знам.Цприца има без сумње важних разлога затоПо свој прилици хоће да са вашом пуначком целокупношћу украси одаје своје зимске палате. Можда то није казна, него милост, да ван се за ваше многе услуге подигне споменик какав до сада још никоме нИје подигнут. То је заиста оригиналан начин овековечења. — Не, не, то не може бити — хукаше Сутерланд.

4. за 1884. 29

таика" иначе врло добро и вешто уређепа, па зато је опет ваља увести у наше гимназије. Аб П у С ЛИ Ц е. Да ми је знати хоће ли се Гарашанин ек Сошр. и сада звати н а н р е д њ а ц и, и сада кад су се натраг в р а т и л и.

Стара „Преса" даје сведоџбу Николи Кристићу, да је његова влада била крагка али — али д е л а т е л н а. — То ће ући и у историју, само са малом штамнарскон погрешком; у место: „делателна," стоји „џ ел ат ел н а".

Ја знам за што се Стојан Новаковић није вратио на министарство осв, — хоћу рећи нросвете. То је само за то, јер су сви нопови и учитељи, који не читају „Видело" сломљени и протерани, па ту сад нема више тереназа његово просветољубије. А знате ли шта је са Чедом? Њега или су спалили на жртву јавноме мњењу, — или хоћеду да докажу да и без њега може бити дефицита.

Што се тиче дефицита, то је у Србији чудна биљка По њеној величини суди се тамо ваљаност министарства. Виделовци су за три године свега у миру владања оставили дуга 12 милијона, за то су постали тако необходно потребни. А Ристић је за толико година и иосле два рата оставио само 4 милиона дуга. Није даклем чудо, што га „Видело" назива непријатељен отаџбине.

Или је на њено Величанство наишла грозница, врућица, или сам ја помео памећу. То не ноже бити истина. — Ја потпуно схваћаи ваше узбуђење — говораше Зубов иирно ипак вас иораи опомепути да се о Њ. Величанству пристојније изражујете. Њене заповести нису за то, да их ко критикује, него зато да им се лепо новинујемо. — Дајте ми бар један дан времена, да се приберем. — Не могу. Заповест гласи, да се то „што пре'- изврши. — Допустите ми само да одем пред царицу, да паднен на колена, да је запитаи — Ала, ала, човече, неиојте да се губи вреие! А друго, ви се добро сећате, да саи и ја од вас искао нало рока, кад се оно продавало ноје добро, које сте ви купили. А ви ие не саслушасте. Ове су речи синуле као зрачак наде у бескрајно очајање Сутерландово. — Видим — рече — сад увиђам да сам вам се онда љуто огрешио. Ја сам требао да вам повратим ваше добро по ону цену, којом сам га кунио. Али то још није касно. Ако хоћете, ја ћу још данас написати исправу, и то ће добро таки бити опет ваше. — Е па лепо. Кад сте тако добри, ја то примаи, и за то ваи допуштан, пре него што се изврши царичина заповест, да можете к Њој отићи и иилост заиолити, Банкару паде велики камен са душе.