Starmali

147

Да није цивилизацнје, не би било пи к а р а т а, те би наше госшође морале но нримитивном начину из древних времена саме своју децу чувати и саме их хранити и успављивати, а не би имале слушкиња, које их данас у ово цивилизовано доба замењују. Да нема цивилизације, не би било ни уметности, да нема уметности не би било ни славних молера а да нема славних молера, ко би онда у Чурушкој цркви намоловао оног св. Јована са шест прстију? А што је најглавније: Да нема цивилизације, не би било ни календара, а да нема календара, не би се знало кад наступа н о в а ч е т в р т з а п рет пл ату на „Отармалога,* овако пак зна сваки претплатник, даје ово сад први број уовој четврти, те ће одмах на велоципеду отрчати на пошту и обновити претнлату за времена док се лист није разграбио, те да не остане без њега, јер боље је бити на овој врућини и без комарацз, него без „Стармалога".

У Ш Т И П Ц И. §. Хрватски сабор јо дакле затвореп; но Давид Старчевић је још па „Слободи* (Лист његов „С л о б о д а" још излази). * * * = Кикиндска „Садашњост" доноси у в о д н е ч л а н к е, најкрупнијим словима о значајној светковини тамошње— „Даларде". Сасвим по Кикиндском програму! * * * Д Пословица каже: Ко се боји врабаца, нек не сеје проју. Ал' према овоме в: Ко се боји колере, пек не сеје ђубре! тако вешгом иисару као шго је он био и могуће, да на простору од три прста дужине и три прста ширине испише име, презиме и занимање родитеља дегета крештајемог! Поред свију осталих својих добрих страна, поп Парца имао је још понајглавније три: није мрзио кад га удари шљивова грана или винова лоза, волео је јако да путује и да се сељака и никад, од кад памти за себе није био непријатељски расиоложен спрам лепог женског пола, нарочито ако је уз то опо било и по-младо. Е па ми ћемо имати част, да га упознамо у сва три иравца, — ако т. ј. то моје читаоде занима и ако довде још ниједном иису зевнули .... Да су нешто зиали наши сељани она два округа, у којима је поп Парца за својих 25 година поповања —, оц како је из Турске пребегао, — провео у вечитом сељакању и мењању села и нурија да су дакле знали француски или још боље, да су читали скупљена дела Евжена Сија и његов роман „Вечни јуда," они би за цело пали, не на теме, но на срећну мисао, да поп Парцу прозову вечитим јудом. Истина ја незнам, колико би то дирало оног адвоката, кога су већ тако прозвали, што му други име преотимље, — ал' тек могли су свог попа с правом прозвати „вечитим јудом" .... Јест ал' заборавио сам четврто добро својсгво попово, на коме је јахао т. ј. његова коња. Он никад није био да није коња држао; па како је у свему Болео промену,

И В Е Р Ј Е, " I Кикиндска „Садашњост" доноси у своја тричетир броја једно за другим, у уводним чланцима, најдебљим словима, извепггај о светковини мађарске „Даларде" тамошње, а о светковини 50-годишњег рада дра Јов, Суботића, која је у исто време пала, доноси извештај у једном Једином броју, доле у подлиску и најситнијим словима! Ваља још и то знатн, да је о светковини „Даларде* било разговора на банкоту о „мађарском богу", а један наздрављач је јавно исповедио, да је цељ „Даларде" — помађаривање. Ала је то милина узети 28. бр. „Садашњосги ', па преврнути другу страну! Више подлистачке линије дебелим цицеро словима члапак о паради „Далардиној" под насловом „Два дана славе", а доле испод подлистачке липије најситнијим словима: „Др. Јован Суботић и 50-годишњица књижевног рада му." И наравно чланак о „Даларди" је у овом броју „настављен" и још стоји „нагтавиће се" у идућем, а о суботићевом педесетогодишњем раду на српској књизи и просвети доста је и у том једном броју! V: I У „Садашњости" (бр. 28) читамо у извештају о светковини „Даларде", како је један наздрављач истакао „за цел „Даларде" ове мађарење, соколио њу је да тој цељи неуморно спеши и изрекао је наду, да ће успети." Тако у извештају „Садашњости", а у истом изто је био и страшан џамбас — мењао је и трампљавао свог коња у години бар 5 пута. Некад Је цигане преварио па су му узели за хрђавијег коња приде, а некад су опет њега цигани преварили, па је он њима дао приде а онн њему узели бољег коња. У осталом, то му се и неможе толико замерити, бар није био стручњак. Па и опет је био срећан, што је имао с циганима посла а не с Чивутином Вајсом, који набављаше некад за војску коње, па маторог ђогата овиксује и наврањи, метне му с опроштењем паприке под реп и онда превари и „сгручну" комисију и сгручног марвеног лекара, који кешу примају у младога вранца. Ал' сваки тако не може положити испит евоје стручности и свога знања, тек поп Парца био је толико бар мајстор, да и ако је за здравог добио ћоравог, мало сипљивог и понекад сакатог коња, — он бар није за то вукао ни од кога плату, нити му се опет десио такав малер, да место ђогата помисли да је вранац, ма да је у погледу година код трампљених коња, био врло осетљив, као год при казивању својих. Е тако он је све по избор коње јахао и био сигурна муштерија свију оних коња, који су имали ту срећу или несрећу, да их нико није хтео купиги друкчије, него док не- прође кроз циганске руке и кроз циганску школу. Да су сељацл читали „Нови београдски дневник" и да је онда излазио у преводу „Плевна, роман Грегора Самарова" они би га лепо насамарили т. ј. они би учинили *