Starmali

Стармали" нзлази трииут месечно. Годишња цена 4 - погодишња 2 ». — на 'А месеца 1 ф . За Србију и друге крајеве [(]_ _ 5, _ 2 1 / ј динара. — Власник и одговорни уредник Змај-Јован Јовановић; главни сарадник Аоука.чеч. Издаје штампарија А. ПајевиЕау Новом Саду, — Рукописисе шиљу уреднику (Вг. Ј. Јолапоујс, УУјеп IX. РогсеНапцабве, 56.) — Претпдата и све штв се тиче администрације, штамнарији А. ПајевиНа у Новом Саду.

При крају изложбе. Свршпће се изложба Српоког женоког рада; Ево се већ свршује, Па- шта ћемо сада? Слава женском одбору, Слава по сто пута! Ал сад треба потражит' Сиротињска кута. Та вредно је видети Како ли изгледа Она рука радничка, Није л' одвећ бледа. Можда дрхће жалосно Као сува трава, Од умора дугога Можда малаксава; Можда је већ клонула Плетућ' зиатних жида, А на њојзи можда је И мало сузица ; А те сузе отрти Можда ј' нужда прека. — Изложбина благајна Има томе лека. Нек се сети који се Лепом раду диви Да раденик од хвале Од славе не живи. Кад с' утоле невоље Одлану уздаси : Онда истом рецимо: Конац дело краси!

Шетња по Новом Саду. СХС1. Многи песници и новелисте кад хоће да опишу какву лепу башту, у којој је пуно хларенога цвећа, а они је сравњују са шареним ћилимом простртим пред читаочевим очима. Ја пак улазећи у изложбу женских рукотворина и видећи пре свега оне силне, дивне, разнобојне ћилимове по зидовима и патосима, и оне друге шарене и красне излошке, помислих да еам у некој баштк пукој шаренога цвећа, што га је српска рука залевала и неговала. По овоме се види да сам и ја мало очепио песничку вилу, а кад човек уђе у дворане изложбине, и кад га онако смешећи се и онако свесрдно предусретну наше миле и дичне одборнице са п л а в о-б е л и м тракама и ц р в ен о м ружом на српским им грудима, онда мора сваки посетилац изложбе и нехотице доћи у најпојетичније расположење, па и ја сам већ дошао био у искушење, да напишем Змајеве „ђулиће", и заиста би их и написао, да ме није у томе Змај већ претекао, те их пре мене написао и штампао. Улазећи у изложбу купим најпре „Вођу" за изложбу (каталог), но чим сам ушао у прву дворану, већ сам се покајао, што сам „вођу* за 20 новчића купио, кад одмах изиђе пред мене жив вођа, једна красна одборница, која ме одмах одведе у Бечкерек и Вршац са околином њиховом. Ту у Бечкеречкој и Вршачкој дворани видех ћилимова, какве ја не бих умео направити, па да сам још и других тринаест школа учио; видех златне везове, какве не би умео зготовити ни онај најћосавији професор бечког универзитета, а код нас их раде просте жене; видех колевку и опрему за дете, и уздисао сам жалећи што сам већ повелики, и што нисам у оном блаженом добу човечијем, кад се још у колевци лежи и о порцији не сања; видех и неколико пари папуча, ал сам их (као ожењен човек) само тек онако попреко погледао. Друга дворана, по програму аранжера наших, припада Кикинди, Панчеву и околини. Евала