Starmali

,0ТА1' М А ЛИ* БРОЈ

34. ЗА 1881

269

Ђука, Јеси л чптао у „Српству", ла Ј е У бапатској Суботици ноп 'ЈШж^Лџ В^Ж^п истукао учптеља? ^Иш1| Шука. Бре срећа његова што је ^Ж ј 1 п "; т0 У чини0 сад, а пе доциије па Туцие-дан. -=?. —-- - _ Ђука. А шта би било да га је истукао наТуцип-дан? Шука. Онда би добио од конзпсторије ч и р е в е, овако ће пак остати па м иру, Ђука. Та да, овако боље с м и р о м него с ч ир о м !

Ђука. У Вршцу ће се ово дана давати позорншни комад ,,Ј е з у ј н т а и њ е г о в питома ц," Шука. То ие може бити; то ће власт забранити. Ђука. Еда? А коме за љубав? Шука. Но па за љубав владици и његовом питомцу Емшшјану, јер оии пе маре такве ствари да гледе.

Ђука. Јеси л' читао како мипнстар Тнса казке на сабору, да „честнт човек пе може . ражити заштиту код поротног суда." Шука. Јесам, па има и право! Ђука. А како то? Шука. Па ето ви'ш да наше честите људе уреднике Будапештанска порота нијс „заштитила," него их ког на годину, а ког на пет годипа иа Вацко ариште осудила. Ђука. Боме су краспа браћа ти Јаупери у Бечу? Шука„ Како? Ђука. Онај један је крив и осуђен био што се „А зашто не, та и ја сам с аима иознат." И зацело Зорњачу на мах лознадоше. Особито би мило старој госпи, када је Зорњачу оиазила, Изпочетка му захваљиваше па некој услузи, коју јој је Зорњача на лађи указао. Матилда му захваљиваше па крушци, коју је Зорњача госпођици поклонио н коју је тек пре две педеље у сласт појела. „ах како је добра била." Сада се и Никица умеша у раз говор, јер је опазио, да се гца и невешта чипи о јутрашњем догађају, и видео је, да га ипак лепо погледа елем пе срди се. Поче и он фалити неке крушке, које у његовом врту код куће роде и како је баш пре неки дан добио неколико комада поштом. „Ако је повољи госпођице, бићу тако слободан да вам неколико пошаљем?-' „Би^еми особито мило, јер и мати то воће радо једе." Никици је било свеједно. макар ко појео крушке, само када их госпођица прима. Разговарали су се још о неким стварима а после кренуше сви у неку башту, где ће сви скупа вечерати. Никица је био особито расположен. Матилда се смеши на њега. Уверен је, да више неће бегати са нрозора. Зорњача не скида ока са Матилде, заговарају је тако, да и нечује шга. Јозеф глагоља. Када је већ и сама видела, да је прешла границе пристојности према Јозефу окрете се

запалило позоршпте и изгорело толико стотипа људи, а овај други покрао преко 2 мвлијопа туђега новца. Шука. Је л' то све у Б е ч у било? Ђука. Та да, у цивилизованом свету, а не богме међу нама дивљацима, који не би умели ни избројати без фелера два милијопа.

П у С Л И Ц е, Нови комесар за насељивиње Чапгова зове се Вогпепивга. То толико значи,, да ће Чангови пре проплакати од воде, него шго ће пропевати од вина.

0 Калајевој најновијој здравици, коју је наздравио српској будућности на Балкану, — Застава" није чула ништа. Ваљда неће да се куцне са господином министром.

У једиом бечком кредитном заводу десила се мала проневера од неких два милијуна фориптица. — Добро је што предстојник пије имао контролора; јер двојица би могли још и више украсти.

Због ове крађе бечлије су се Јако у бригу бациле. Али „Гск1ег Иоус!" нх теши, да је то са свим обична ствар, која се и у другим великим варошима дешава.

0 српској депутацији, која је недавно ипиа Тиси и Трефору, да их увери о променутом расположају народњем — о тој депутацији „Застава" вели, да је то у т и р ање пута, — а ми за сада само видимо обијање п р а г о в а.

она према њему и тако га умиљно погледа, да је Никица мислио, е ће се Јозеф сав растопити као алва. Када је опазио, да је Јозеф читав остао, то се је уверио, да пије ни Јозеф од шећера, и да је и он човек као и остали, те да се и оп около сунца са земљом окреће. По томе погледу увидио је и Зорњача како акције стоје, ал' ипак ие могаше веровати, јер Јозеф изгледаше као шумски комарац. С тога поче га погледииа испитивати, неби ли нашао на њему чега, што би могло занети. II пронађе, да му је деспо око малко мање од левог После вечере растану се. Да би са своје стране ублажили Јозефа, показаше се према породици трговца малко неучтиви, те допустише Јозефу да им он сам буде пратилац. При растанку руковаше се. Никица не хтеде Матилди стиснути руку само да би боље осетио стисак њене руке. II осетио га је. „Та она ме љуби и ту своју љубав изјави ми у овом стиску руке. Ах тајна љубави." Не може бити, да и Јозефа такс љуби — биће ту нешго друго — мишљаше Никица. Путем расправљаше Мирко својим друговима Матилдину љубав према Јозефу. „Она је лепа, ал не верујем да има осећања према лепом. Јозеф је бчгат а и њу сигурно с; це вуче за богатсгвом, — и то ће бити, те она њега обожава." Никици је ова изјава Миркопа била, као нека вечера