Starmali

50

„ОТАРМАЛИ" БР. 7, ЗА 1885.

У осталом, онако би се дао протумачити „часни пост" само са филолошке, језикословне, стране. Но могло би бити и! другог, логичног тумачења. „Часан пост" је само за ,,часне," а ве за ,,нечасне" и „нечастиве", па и с тога гледишта је смешно пи тати: ,,Куд се дева Немањино благо?" Но гле, увукао ми се у среду и трећи доказ, и тај је доказ канда још понајбољи. Наши календари, па и оних седамнајст, о којима сам мало пре говорио, бележе за сад само „часни иост" а тај се пост „пречасну" господу не тиче. И одиста видимо да их се не тиче. Ето иа прилику Његова Наименованост, отишла је у Будапешту на ,,велики сабор." Тамо ће гласати за владин предлог о горњој кући, и тиме помоћи, да Јевреји и њихов морал опет дођу до уплива. Против тога се до душе Христос борио, па и умро на крсту; да тога није било, не би било данас ни ,,часног поста", е ал данас се са свим друкчије гуди. Па ни из других ствари које се около нас догађају, не ировирује часни пост. Мал, мал, па тек донесу новине вест, да се у овом ил оном манастиру потезала сикира и развлачило се вино; докаже се судски да је попа Вића проневерио брашно за поскурице и поклањао црквепи угљен својој праљи и т. д. ит.д. Једино добро што је наш јединац иуз часни пост — јединствен. — Сад му се баш прохтело да обилази вршачку дијецезу, ал да му је одиста стало до православља, он би је требао одиста обилазити, али онако далеко унаоколо Па онда има још шмдшет&ж Копање блага. Хумореска Лазе Нанчпћа. Нику Визеша познају људи из његовог краја, али га у осталој вароши готово нико не познаје. С тим ће га ман>е разуме се познавати остало Српство, а то је штета. Ника је човек ориђиналан, па је вредно, да се свако упозна с њим. С тога сам ја на себе узео дужност да га ширем свету представим, а пре тога морам отворено признати, да ће ова прича имати по свој прилици доста мана, али имаће и једвГу врлину: биће потпуно истинита. Ја нећу ни једно словце ни одузети ни додати, него ћу причати онако, како јесте и како је било. Ника Визеш човек је млад. Тек што је тридесету годину превалио. Спољни изглед није му баш најлепши, те се не може потужити, да су за њим девојке разбијале прозоре, кад он пролази улицом. Величине је осредње, сувоњав је, тела танка а главе повелике, те кад га човек издалека види, е он изгледа као струк мака. ситан, танак, а уједаред се на том танком струку види, како се лелуја нешто покрупније, глава. Очију је грахорастих, а израз истих врло је чудноват: и не можеш му из очију ништа нрочитати, као да тај човек и нема душе и као да није никад ни о чем мислио, а други пут опет можеш му прочитати са свим јасно, да је то човек, на којег је кивна судбина излила сву своју злост. Можеш му у таквом тренутку прочит-ати свј досадању историју, која се састоји из две реш: беде и невоље. Поред тога може му се из очију —

један разлог због кога је баш сад требао остати код куће. Цела његова слика и прилика неће никога подсетити на часни пост, него далеко ире на часни мрс. За то вам истину кажем: срећа наша те има забележено у календарима какво је доба,' иначе се нико не би сетио на то. Но овако изгледа цела ствар, кад се посмотри са једне стране. Ал кад се загледа „обоетрано" онда јевећ нештодруго, јериз тогаизлазисасвим нешто треће. А то треће изгледа ево како: Овако великог часног поста нисмо никад имали, као сад. У целокупном пашем животу I ема ничега, од чега бл се могли очемерити. Правда нам је врло, врло мршава; у књижевности једемо готово само корење, а наша друштвеност се утајила, утишала, умирила, баш као што и приличи уз пост. Изгледа као да смо се одрекли свачега, што је добро, свега што би могло да нас весели и оживи. И наши црквени великодостојници ставишенас на врло траљаву храну. Имамо до душе бар наименованог патријара, али кад треба да се прослави апостол Методије, онда нас напушта саме. Заузет је ,,постом," па нам даје прилике, да и ми мирски људи натакнемо на главу камилавку и чишшо оно, што би он требао чинити. У осталом ко зна, можда то чини из претеране скромности, јер неће никоме да даде прилике, да једаред мора и њега славити. Међутим оно, што не достаје нашим црквеним великодостојницама, то у пуној мери накнађује наш министар пред едник. Није никакво чудо, што тога господина високо цени и уважава његова наименованост жао ме је, ал бадава, морам истину рећи прочитати и умна ограниченост, која му поред осталих беда и невоља не да главе подићи. Оно, да он има само новаца, умна ограниченост не би му ништа сметала, та колико су њих умних богаљева једино због свог новца уважени и сретни, али овако зло и наопако по сиротана Нику : ни новаца ни памети ! —- Лице му изгледа као узорана њива: пуно је бразда и бора. Бркови с.у му повећи и расту управо као трска у риту; не дотерује их никад, те му се над устима нружају као стреја, што и онако ружног човека још много ружнијим чини, него што је у истини. Уста су му широка, те кад их при смејању развуче, виде му се готово сви зуби, па тада изгледа као оно страшило од бундеве. Само још фали, да му се из уста свећа светли, па нико не би рекао, да то није бундева. Ето, тако изгледа Ника Визеш, али по срцу је врло добар човек. Верује свакоме и ником не жели зла. По занату је чизмар и то од оних јадних људи, које наш свет крпама назива. Раден је, али шта му хасна, кад нема посла; нико му не даје рада, па нема ни зараде. Једино што крпи стареж и прави по неку ципе/у за Немице, па с тога кубури свакојако. Занат је веле златан, али за Нику није. За њега је јадан и жалостан, те с тога и није никакво чудо, што он ништа ватреније не жели, него да се докопа каквог закопавог блага, па да онда живи мирно и задовољно. Овако пак непрестано га дави јад и невоља, а не може имати ни наде, да ће се својим радом и својим занатом моћи подићи. Овако нема ни насуља доста, а на печење не сме ни да помисли. У години дана ако свега трипут само једе нечења ва цодне и у вече. У таквим да-г^-пним