Starmali

„СТАРМАДИ" БР. 11. ЗА 1885.

85

* * Адвокат Павловић нуди се Јаши Томићу да га бесплатно пред судом брани, - јер већ не зна како да му се друкчије освети.

0 нашем сабору сад се опет ништа не помин>е. Ваљда га је Анђелић принео на жртву апостодима ћирилу и Методу, да тиме поправи што их је увредио.

Проба пера. С1Х. Срећа, што се десило пре сватова. 'Вако ши је причао Мој пријатељ Ника: „Малко ме је иреварила Моја слатка дика: Та иревара мала Рану ми задала, Али ииак за то Мојој дики жвала! ЈПто ранија рана, Та се лакгие вида, О мање је бола, 0 мање је стида. Хвала што је Луди Показала ирије, Док нас јоште иоиа Привезао није СХ. Ш 0(1118 111 ге1)тш. Како с' може вода Заитити ситом? Један ме је мудрац Научио и том: „Треба чекат' води Смрзнутога стања." Ал како ћу, ако ми Није до чекања ? „А ти онда стрелном Брзином се жури, Брже, нег што вода Кроз-а сито цури; И тако ћеш пос'о Отаљат' ваљано; Али сито не сме Бити продерано " СХ1. Разна питања, без икакве свезе. Љубичице, љубичице, што с' кријеш у хладу ? Удовицо, сиротицо, што тераш параду? Пијаницо, пијаницо, што не пијеш млека ? Филоксеро, филоксеро, зар ти нема лека? —

Право наше, право наше, пошто су ти дари? Угурсузи, угурсузи, где су вам жандари ? Калуђери, калуђери, што волете црно ? Параграфи, параграфи, ко вас је заврн'о ? Г-д-н. Трчкарање по Карловцима. „Кпнез гради; Туркос разграрује." У двору карловачке патријаршије чинила се јуче мада репарација. Дозвали су мајстора, те је извадио из патоса стари праг, а уметнуо нов. По себи није то никакво чудо. Како смо лепо почели, могао би се данашњи век уопште назвати: век обијања туђих прагова. Него опет зато да вам причам шта се десило са поменутим прагом. Није лепо, ал је занимљиво. У карловачком двору појављивао се неки особити новинарски гавран. Њега можете познати као и сваког другог гаврана, по црном — перу. Герман га веома добро зеаде. Чим је у двору трудо, ето ти гаврана. Он не кљује очи, него се намести на џеп. Кад се насити, тада удари у проклето гакање, и онда се по „српском н ароду" све разлеже од Германове хвале. То гакање је знак. да се јадник наситио. Тако је то било од старинских времена. Ад нуто чуда у последње време. Гавран је добио новинарског друга. Наш народ прича, да врана врани очи не копа, али он то не вели и за гавранове. Има и право. Бар ова два гаврана полетише једно другом у очи. Управо није тако било од почетка. Млађи гавран, дакле онај, који се доцније погавранио, хтео је испрва лепо, или још боље рећи —- ружно. Хтео је да се удружи са лхаторим гавраном, па да заједно кљују душевну лешину. Има и доказа за то. Кад год је у „нашом добу." гакао млађан гавран, он је са неким поштовањем спомињао маторог гаврана, а на сав је кљун гроктао и роптао против остадих тица. Ал да видиш маторог гаврана! Кад он загрокта, одједном се разлегну по „српском народу," да млађи гавран нема карактера, да он не грокће зато, што му је то од бога и од природе, него грокће тек да се нарани. И отвори се међу гаврановима бој, бој на живот и смрт. Да је коме стати па гледати! Е јест... Мислите да би их видели где удара кљун о кљун, крило о крило, перо о перо. Боже сачувај. Они водише дугу и очајну борбу једно другоме иза — леђа. Сирома праг карловачког двора; како ли га обијаше. Осам дана узастопце силазио је јутром млађи гавран, па гаче, гаче, да већ ни онај матори не би умео боље. Па како је питом. Облеће око његове наименованости, облеће га са свију страна, а тек што му не кљуцне у џеп. Гледа Герман, па скоро да верује, да на млађим гаврановима остаЈе свет. Гледа на се ломи, мал нисам казао у — души. Тако то трајаше осам боговетних дана, осам јутри, осам облетања. Кад девето јутро освануло, а оно се десило десето чудо ; „наше доба к се није помакло за свих осам дана ни за длаку напред.