Starmali

СТАРМАДИ" БР 13. ЗА 1885.

Шетња по Карловцима. I. Можемо се већ шетати по Карловцима, па да не будемо аемљи тешки, јер се и онако спрема иеко, да одунуд отпутује. А сад је тамо и иваче веома занимљиво. Заиимљиво је најпре то, што нисмо у „нечијој кожм,' јер и ако је за сад грожђе још кисело, „нрви септембар" није далеко. А првог септембра је дан — бербе, и то дан такве бербе, на којој може имати и „бербер" посла. А бербер знате већ, подрезује где је предугачко, па неки пута богме обрије и браду. Ал ви ваљада читате новине, па знате и то, да ће се првог септембра држати у Карловцима сабор. До сад је тога морало — не бити. Герман се позивао на то, да је зими увек у Карловцима блато, у лето прашина а у пролеће и јесен рђава калдрма. А у саборском усгројству од 1875 год. не стоји знате писано, да се сабор држи при блату, прашини или рђавој калдрми. Међутим је сабор ове године ипак сазван, а пошто је сазван у јесен, то се по себи разуме, да се ноправила калдрма, дакле је згодно за — путова&е. Но кад се већ ноправила калдрма, онда ћемо се и ми згодно прошетати. И ево шетамо се. Хвала богу православна црква је још увек на свом месту, олтар је окренут према истоку, па гле не фали на њојзи ни крст. Кад дође вреше обрачуну, будите дакле милостиви. Та ако су баш и дирнути светитељи, црквени зидови су остали еедирнути, а то је свакојако — нешто. Па ено је видите и саборница. У њој је кроз НнФдететЖж Ирижанин, — Цртиде из живота. Сваки ти је Ирижанин оштроуман; као што се по опису Радонићевом сваки Мољчанин родио паметан— тако је и Ирижанин недостижан у досеткама и оштроумљу; штета само што се у Иригу ненађе какав Радонић, па да те врлине Ирижана онише, и на свет изда. Ирижана има по целом свету, па чак и у Америци; виђао сам их и у околини Темишвара, где на таљигама трешње продају, а њихова трговина с' кречом на гласу је; отуд је и постала ова песма народна : Ирижани сваки дан моле бога з' ајзлибан, да се возе, чак до Беча , да нродају креча! хеј. У сваког Ирижана једна је рука дужа, зашто? то они знају, а свет нека разбира ако хоће да зна. — неки опет тако далеке иду и тврде, да се сваки Ирижанин са кантаром у руци рађа — ал то је мало и сувише ! Црквене тропаре и кондаке знаде сваки на изуст, и то свуда, па и онда, кад по сели креч продаје, радо и гласно пева, само што и ту непренебрегава свој урођени трговачки нагон, него у сред тропара прекида, и виче „креча ! креча!" и за тим опет тропар иаставља.

ово три године била затворена наша автономија, као оно Барбара Убрик у краковском манастиру. Чим се отворе саборска врата, ми ћемо и опет видити ту нашу милу и драгу тегеовину ; та дабогме да ћемо је опет видити, јер наш народ тек ваљда неће тамо послаги људе слепе, и то слепе код очију. Да је сасвим по слову и писмену, до сад би била ствар свршена. Саборско устројство наређује, да се наш сабор редовно сасгаје између Ускрса и Духова. Али овога пута би то било одиста нечовечно. Та за бога, жито је једва влатало, кукуруз тек што је клијао, па кад је право да сваки побере зло, које је посејао, право је да и у Даљу држи онај жетву, који га је дао сејати. А до првог септембра биће и та жетва свршепа; фотографије Германове у пуном орнату већ су готове, све ће дакле бити у нотпуном реду, па кад већ мора наступити час растанка, ако се и пе растанемо сви с пуним срцем, пека буде некога, који ће се растати бар с пуним џопом. Кад се већ налазимо у Карловцима, морамо искрено зажалити, што не видимо тамо баш онога духовног пастира ; који по своме „имену" има највише права на то, а то је, пастира — Чобапића. Тај оптрчава по арки шјецези стадо, — нриправља га знате за духовну кланицу. Он као мисли : стадо је стадо, а већ свако је стадо по својој судбини на то опредељено, да се у пролеће остркже, а у јесен се може баш и — преклати. Само да се не превари тај ревносни господин, јер има разлике између чобана и настира. Да се не изненади кад чује, где то стадо као из једног грла завапи: „Вуву дајем, ал кожу не дајем." А гле, умал нисмо били у Риму. па не видили Нема вашара у Срему, Бачкој и Банату где пећеш наћи Ирижанина, особито на сремским вашарима — силесија — ма један сандучић еспапа он донесе, разапне шатру, и начини читаву болту; — а прођи мало даље, где казанџије свој еспап продају — то су све сами Ирижани, један до другог, пак пошто тај еспап нема велике навале, то више имају времена да бистре политику и у досеткам*. се надмећу — е ту треба стати па слушати, и чути, што ниси никад чуо! Њих је тешко надмудрити, а још теже надговорити; само су их једаред Новосађани при продаји њиховог некад знаменитог, комбоста надмудрили, и од ото доба неТ Р Г УЈУ са том јединствено по њима фабрицираној деликатеси, — ал ипак зато, за вечиту успомену остала је у пароду пословица, кад ко наседне, вели се: „прошо ко иришки комбост" За Баховог времена, било је строго забрањено картање особито на новац; неколико Ирижана саста ну се једног летњег вашара у Инђији, пак пошто су своје послове посвршавали, седну под једну шатру ручати, после ручка прохте им се мало на новце коцкати, ишту од бирташа карте, — овај вели да несме дати, јер жандари пазе на то, пак ће и њега и љих оглобити. Госино му тане, рећиће један од њих, та зар н можемо ми те жандаре надмудрити, па и без карти коцкати се ? Како ? задитаће остали?