Starmali

154

„СТАРМАЛИ" БР. 20. ЗА 1885.

што у мађарском државном праву пише, онда нису нужне; ако пак нема, онда су по то право опасне — узми их!" И Оан их је узео. . . . Хрвати се на то дабогме љуте, али кад би нами Србима тако што узели, ми се не би смо нимало љутили, јер ми смо се већ навикли, да нам узимају — привилсђије. ТТТта више, ми би смо се од срца радовали, кад би господа своје „узимање" наставили, па кад би нам н. пр. узели Германа и његовв пришипетље. А за то им се сада пружа најленша прилика. Не морају се трудити чак до Карловаца, као што су се потрудили до Загреба, да оданде „узму" историјске списе, него могу то учинити баш у самој Будимпешти. Јер као што новине јављају, одржаће Герман са „нотабилитети" 22. јула у Будимиешти конфереицију, која ће истаћи ^и кандидате за наш народио-црквени сабор. Ту Тиса треба само да пружи руку, па да на један мах „узме" и Германа и његове „људе". Може их шаком покупити, јер хи много нема, а не треба се бојати, да ће упрљати своје руке. Сад их може само прати, јер их је доста упрљао, док је Германа спровео за патријарха и док је „узимао" списе из хрватске земаљске архиве. Сад би већ време било, да их иочне прати — црним сапуном! Али веле, да црнца не опра нико. Хајде видећемо. Него ако нам људи не помогну, а оно ће се ваљда иебо смиловати. те нам у походе послати госпођу колеру, која ће нас ослободити од наших колера, јер, као што је познато, клин се клином тера. Ето н. пр. читао сам у новииама, да су у општини Монтеагудо у Шпанији ужасна недела и безакоња чинили кнез, ошптинари и попови, а јадна општина никако да се веджжетжж

Турчин Усо кауроки шиљбот. У оно доба кад су бјесни мујо и грозна му сеја азијатска куга по тужној Босни харач побирали, дође на лошту (стражу) на кордону и наш каплар Стојан Србиновић са пет својих момака, а међу њима бише и његов кум Миладин Граничаревић. Сутра дан за рано обиђе пошту поручник Војниковић, нађе све у реду и отиђе; а Миладин ће каплару рећи: „Чујеш капларе, куме Столе! Ти знаш, да ће ми се данас вјенчати јединица сека Јека, а ја тужан ево на пошти; отац те мој поздравио, да ме за данас пустиш, па знаш, неће ти бадава бити, омастићеш поштено и ти брк." „Та мани се, куме Миладине, ћорава посла, враг зна, тко од куда изкрснути може, па не нађе све солдате, куд би онда ја?" „Та ваљда неће нико више, кад је ето лајћман вижитира, а ја ћу сутра рано, прије него пјевци запјевају туј бити." „Не могу куме, мого би ме и који солдата одати." „Не бој се тога куме, сви су ии рекли, да ће радо за ме шиљботати, само нека с пира празним процакљином не дођем."

спасе од тих зликоваца, Залуд се тужила вишој власти, залуд се обраћала на владу и на самог краља ништа јој не поможе, јер кнез, попови и општинари терали су и даље са свим слободно своја недела и безакоња. Сирота општина већ је хтела са свим пропасти, но у том почне у Шпанији беснити колера и једног дана помреше кнез, попови и општинари сви до једног, те се кукавна општина спасла од својих злотвора и упропаститеља. Ако дакле госпођа азијатска колера мисли, да нас својим путем и својим начином усрећи, онда нам је добродошла. Иначе далеко јој лепа кућа. Ми и тако имамо доста посла и муке са нашим домаћим колерама, па није нужио, да нам се још и азијатска поппе на главу, но ако нам баш и дође у госте, она ће ваљда знати, да јој се ваља владати по оној пословици: „куд ће чума него у свој род?" Ако се те пословице буде држала, онда ће већ зиати, куда јој ваља отићи, па да у свој красни род дође. Наћи ће красно друштво а с наше стране моћи ће с истим одмах отпутовати, куда јој драго. Наш ће је благослов зацело пратити, а нека буде уверена, да ће је и свети словенски апостоли ћирило и Методије благосиљати, што јој до сад зацело није још пасирало. У осталом, ја не верујем, да ће азијатска колера нас посетити, јер зна, да су наше домаће колере тако опаке и да је са њих такви јад овладао, да се мора бојати, да би она у овој земљи тако исто рђаво прошла, као оно црни ђаво у бунару, кад је са пакости зле жене у полак побелио, па је онда од свуда побегао, кад је само начуо, да се издалека та жена приближује. Особито сад, откако је заведен нов занатлијски закон, могла би љуто пострадати, јер би Војници радо присташе, па се и заклеше, да одати неће. „Е, па кад је јунаци тако, а ти ајде куме, знам да секи на пир не дођеш, прогна би ме твој отац кум ћиро, само мораш сутра прије рујне зоре ође бити. А ви јунаци приставте воду за паленту, вучију дигните на под, па ако тко вижитирати дође, рећено, да смо једнога с вучијом по воду одправили." Сви у један глас. „Тако је капларе!" Тек што је Миладин преко брда замака, чује се прео грабе (међе) из шикаре звати: „0 солде!" Један се од њих јави: „0 — е!" „Ко.ји је каплара сад туј?!" — „Ево ја!" — „А ко си ти ?" — „Стојан Србиновић !" — /Гребаш ли духана коншијо ?!" — „Баш не имам, донеси!" — Ето ти Усе, запртао се с пуном коњозобицом духана. — „Помоз бог!" „Здраво коншијо! Је ли дуван добар?" — „Е, одо знаш бено капларе таман башдобар."—„Колико га је ?"— „Три плећа." — „На што кошга ?" — „Ко теби знаш 6 гроша." — „Добро — доб/.о Усо! Сједи да дуван пробамо, а и палента се вари па ћемо ручати." — „Таман бива, али с чим ћеш палу зачинити?" — „Та маслом, кад си ти." — „Тако. тако, знашболан, како коран?" — „Знам, знам, не требаш казивати, та коншије смо." — „Тако, тако!" — Истом они луле напунише, а стражар викну: „Капларе!" — „Шта је!" — „Ето мајора !" — „Што наопако?!" — „Јест бог