Starmali

194 „СТАРМАЛГГ"

Гомиле света бисале су све гушће л гушће. Толиао народа има у Карловцама само оида, кад се патријар поставља, или опда, кад се мисли, да би требао да — и д е. „Зашто се посланицчма не отвара саборница" — питају са свих страпа. „Кад са прочитало наименовање Гермааово, оп је онда бацао саборске кључе у бунар," вели један. „А, дакле се зато г вори да му пе остаје пишта друго, но да иде у бунар," вели други. Међутим се чекало све дуже и дуже. Незадовољсгво међу посланицима и народом растило је. Нит се јавља хоћел бити сабора, нит се дворана отвара. Поновила се она стара песма: „Та Србип кипи, кипи и чека. ..." Па опет беху три речи довољне да умире свет. Изговорио их је један „стари саборлија." „До јуче сте викали како су свакојаки," рече он, „а гле сад, тражите од њих да буду људи. Зф нисте унапред зчали, с ким имате поола." И посланици и свет насмејаше се, па се онда умирише. Напослетку се једва једанпут десило оно, што беше прописапо, и ако мало друкчије. Сабор је отворен 10. септембра, и то га је отворио — црквењак. Управо 10. септембра беше отварање саборске дворане, а сабор је тек сутра дан отворен. Ал да, 10 септембра беше још нешто. Изашао беше Герман да „чека" краљевског комесара. Ми кажемо: да „чека" а не да „дочека," јер га је „чекао" на улици и под капијом по сата. Народ је опет чекао друго шго, па кад виде Германа, он га је дочекао са ћутањем. Боже мој како је то страшно кад

IXо сата 37- полицији. X у м о р еска. II а п п с ао В. М. Имао сам да извадим један акт из варошке полиције. Да пе бих лорао платити за преписивање, дошао сам, да тај потребни ми акт сам препишем. Варошки потпоручик није ииао протин тога шта, него ми изда дотично писмено и понуци ме, да у његовој писарници за једним маленим столом у ћошку свршим свој посао. Беше већ девет сати. дакле званичпо се доба већ отпочело. Сео сам за сто и отпочех преписивање, а полицајни потпоручик седе опет за свој сто, исправио се на столици, те у тој строго званичиој позитури као да очекиваше, да му почну долазити разне „партаје." И заиста, не потраја дуго, а пандз'р пријави једног Романа— аргатина, од којих из разних околних села врло много њих с пролећа у варош долазе, да би ту иосла и заслуге нашли. Потпоручик рече пандуру, да пусти Ромапа унутра. „Но, сад ће се комедија отпочети," рече потпоручик полугласно, накашља се и стави се још у крућу и званичнију позитуру. Од мог стола могло се све видети. Могао сам носматрати потпоручика и оне, што улазе унутра. Роман је ушао упутра са скрушеним лицем. Капу је оставио па пољу на штапу. „Шта желиш?" осече се на њега потпоручик, а он се трже, баци летимични и узверени поглед по соби, па

Г>Р. 25. ЗА 1885.

народ Ј пеаим пртигаиг мгкар само и ћугл, а м ко ли ће тек бига очда, кад — прогозора. Три владике стојале су под капајон саборгке двортне и чекале, НаЈпре еаискоз Гермаа, „неизабрагш патријарх," до њзга епшоп Сгојковић, изабраа:! натријарх, и пааослетку епизкоп Вгсилијаа, пи бирааи ни изабрааи. Свет, који је пролазао испод каиаје и ишао у саборску дворану, продазио је порзд ГЈрмааа шегаиром на глави, кад дођз до »изгбраног патрајара" Сгојковића, скидао је шешир и љубао га у руку, а поред епископа Василијана метао ја опет шешир на главу. Ту под капијом, држао је Герман, како се то у господском свету велл — „церкл." Први му је прешао жандарски наредник п целпвао га у руку. Добио је пајпре б л а г о с л о в, па затим благо слово Германово. Они, која су пролазнли, похватали су ове испрекидане речп из тог разговора : и Мора да буде силе. ..." „Ја ћу им показати. ..." »Кад су ме наименовали. ..." „Проклета свегина, гура, гура..." Сад тек, кад исписасмо ове речи, у велакој смо неприлици. Мн смо мислили да је те речи, говорио Герман, па низмо ни питали, ал ето видимо е је могуће, да пх је говорио и жандар. Но напослетку то ваљда и није тако важно да се зна. После жандара нрешао је Герману и Аца Зуб. Но Герман је Зуба капдг узео бао на зуб; бар се није на њега одвише смешкао. Али се у опште није отноче муцајући : „Дошао сам, милостиви господине, да се потужим на ужаспу неправду. . II потпуручик и тужалац говорили су романским језиком. Потпоручик пије га ни питао, да ли зна српски, јер зна. да Роман неће друкчије по романски говорити, па ма да баш и зна други који језик. „Шта је било?" загшта потпоручик истим гласои као и пре. „Много је било. Иећеге ми веровати, милостиви господине, али тако ми бога и светог еванђеља баш све је истипа. Ја сам не само до Дунава био, него сам прешао и Тисј . . . . био сам у Бачкој, али оваква чуда још не видех." „Немој ти мени ту ваздан говорити," осече се на њега још оштријим гласом потпоручик, који је иначе сушта доброћудност, али из прагссе зна, да мора с многим људима оштрије поступати, ако хоће, да њихова ствар до краја дође. Иначе речима и тужакању никад краја. „Кажи укратко, за што си дошао амо, или ћу те истерати на поље. Можда и затворити." „Опростите, милостиви господине, али ако овде не нађем правде, ја ћу и на самог цара терати ствар. . ." „Говори брзо!" „Дакле: ми сиромаси као сиромаси не можемо да „фруштукујемо" белу кафу, него мало киселих краставаца, сувих риба, иитија, или што се иначе наће." „Немој околишати и вазда ту говорити, јер —" „Молим, молим," прекиде га тужилац. „Дакле: Мени се данас проктело да „фруштукујем" питија. Дпђем на